Bunjevci

Kraljičke pisame, koje su pivale kraljice, ima digod oko stotine i pripadaju grupi lirski narodni pisama. Mož se kazati da su one najkompletnije zabilužene, u odnosu na ostale narodne Bunjevačke pisme.

Milivoj V. Knežević je u knjigi “Bunjevačke narodne pesme” zabilužio tridest a kaže da i je imo šezdest, al zato što nisu sve bile umetnički vridne nije ji ni unosio u knjigu. Ive Prćić i je takođe skupljo i objavio u knjigi “Bunjevačke narodne pisme” (1939). U njoj ima 108 zabiluženi pisama. Bela Gabrić i Ante Pokornik objavili su vrlo iscrpnu knjigu “Bunjevačke kraljičke pisme” (1996), u njoj je zabiluženo 137 starijih pisama i 30 oni koje su nastale devedeseti godina prošlog vika, kad je ovaj običaj opet obnovljen.

Kraljice se izvode na Duhove – Dove i njima se obilužava kraj uskršnji praznika. To je pomičan svetac, tako da nema svoj stalni datum održavanja.

Novi Zavet kaže da je to blagdan kad je Krist svojim učenicima podario Duh Sveti i dao njim moć govora na više jezika. A oni su ovaj dar, na dan rođendana Crkve, razumili ko svoj misionarski zadatak da iđu propovidat radosnu vist po cilom svitu.

Običaj je da se na Dove rano ujtru okite pendžeri i kapije na kući, a na salašima još i volarice, kokošinjci, obori i čardaci. To je bio poso mladog svita iz kuće.

Oblik stiha u kojem su ispivane kraljičke pisme je šesterac sa nestalnom cezurom. Pivale su ji sve učesnice običaja horski, uz jednoličnu melodiju i bez pratnje instrumenta. Ako je falio koji slog u stihu da bi bio kompletan dodavane su najčešće riči “nane” ili “majko”, a po potribi dodavane su i druge. Na kraju svakog stiha pivo se pripev: “Ljeljo”. Zbog njega istraživači smatraju da su to pisme koje su ostatak iz paganskih vrimena, kad su stari Sloveni ovaj obred izvodili božanstvu plodnosti. Smatra se i da “zbog postojanja opšteslovenskih mitskih bića, rusalki, koje potiču od duša utopljenica (pa se taj praznik mogao identifikovati sa Trojicama, hrišćanskim praznikom vezanim za mrtve), smatraju da su Rusalije bile praznik iz kulta predaka.”1

Triba naglasit da se sve kraljičke pisme ne pivaju isto, zato što se one dile na: koračnice, vesele i žalosne.

Koračnice su se pivale dok su išle od kuće do kuće. Melodija koračnica je živa, jednostavna i brzog ritma. Čime je bila odlično prilagođena potribi.

Vesele pisme su se pivale dici, mladima i u ovu grupu su se ubrajale i šaljive. Izvođene su tako što je njev ritambijo nešto sporiji od koračnica. Naglašena njim je melodijoznost, nežnost i blagost.

Žalosne kraljičke pisme su o katanama i one koje su pivane siročićima. Njeva melodija je tužna i takim se glasom i pivaju, da bi naglasile njev sadržaj.

Ovaka podila među pismama primećiva se i u njevom izvođenju. Vesele pisme kraljice pivaju okrenute jedna prama drugoj i stoje dvi po dvi i lagano pocupkuju. Dok se na pripiv Ljeljo odignu petama od zemlje, pa se lagano poklone. Žalosne kraljičke pisme cure su pivale tako što stoje okrenute jedna prama drugoj, a na pripiv se ne naklanjaju i ne pocupkuju, već se lagano njišu. Krune su skidale sa glave i držale ih u livoj ruki (u visini pojasa), kasnije se krune nisu skidale zato što ji je teško posli namistit.

Tematika pisama je raznolika, a u svakoj kući pivana je ona koja najviše pasuje: sirotici, sirotanu, đaku, ditetu, divojki, momku, katani, udovici, udovcu, lovcu, pijancu… Ovaj široki raspon tema, ukaziva na to, da su kraljice obred plodnosti, koji je naminjen ciloj zajednici i savakom pojedincu u njoj.

Pripadaju grupi obredni pisama, što znači da se izvode kolektivno, tačno ponavljaju određenu celinu, uz nju iđe i određena verbalna pratnja. Ova obredna “obaveza” zaslužna je što su se tekstovi pisama tako dugo i dobro sačuvali. A u njima i običaji razvili su poseban i bogat jezik simbola.

Kraljice su narodni običaj koji su Bunjevci doneli iz svoje pradomovine i izvodili su ga sve do četrdesti godina prošlog vika. Iako je to vrime koje se pominje u knjigama, Manda (rođ. Buljovčić) Mačković iz Subotice, pripovida da je ona kao cura išla u kraljice 1953 i 1954. godine. Razlog zašto više nisu išle ne pamti. Triba kazat da su kraljice vodili i Šokci i Srbi u Vojvodini, te da se i kod jedni i kod drugi isto običaj dugo zadržo.

Jovan Erdeljanović u knjigi :” O poreklu Bunjevaca” (Beograd 1930), je kazo da se ovaj običaj iz severnog dila Bačke i Banata razlikuje od istog koji se izvodi u drugim dilovima zemlje. Podkripljujući time tvrdnju da su bunjevačke kraljice autentične.

Ovaj običaj, s obzirom na njegovu starost i dužinu izvođenja pritrpio je tušta izmena.

Kraljice el “vođenje kralica”, kako se još ovaj običaj nazivo, počimo se na dan Dova, tj. išle su prvi i drugi dan, a I. Prćić i Milivoj V. Knežević kažu da se išlo i treći dan. Sva tri dana vođenja kraljica pominje i Bela Gabrić. Zbog pripeva Ljeljo na kraju svakog stiha istraživači smatraju da su to pisme koje su ostatak iz paganskih vrimena, kad su stari Sloveni ovaj obred izvodili božanstvu plodnosti. Smatra se i da “zbog postojanja opšteslovenskih mitskih bića, rusalki, koje potiču od duša utopljenica (pa se taj praznik mogao identifikovati sa Trojicama, hrišćanskim praznikom vezanim za mrtve), smatraju da su Rusalije bile praznik iz kulta predaka.”2

Dan prije Dova, posli podne, one bi se sastajale u kraljicinoj kući, di bi se dogovarile odkale će krenit obalazit selo (el varoš), koje će se pisme pivat i da podile koja će šta bit. Nisu se one na taj dan sastale prvi put, još od kraja Uskrsa nalazile su se i uvižbavale pivanje, kako ne bi grišile prid svitom. U učenju pisama pomagala njim je uvik jedna starija žena koja je i sama ko cura išla u kralice.

U kraljice su išle mlade cure, najčešće od 10 do 15 godina, posli ovi godina one su se povlačile i to pripuštale mlađima. Išle su u grupi od osam cura. Bile su obučene u bilu šlingovanu bluzu i suknju. Išle su bose, a u novije vrime u bilim čorapama i crnim lagovanim cipalama. Na glavi su imale vince – krune od cvića ukrašene perlicama, pantljikama i ogledalcetom, priko kojeg je bio metnut đerdan. Kose su uplitale u pletenice, noć prije kraljica, a sutradan ujtro su ih rasplitale i tako išle. Obalazile su gušće naseljena mista, sela, varoš el ušorene salaše, dok one raštrkane nisu. Razlog je sigurno velika udaljenost a i to što su ona ranija vrimena divojke išle bose.

U Subotici nisu nosile barjake el mačove, ko što je to zabiluženo u Bajmoku. Išle su u paru po određenom rasporedu: prvi par su pridnjaci, zatim iđu sabljari, pa diver s kraljicom (koja je bila najmlađa od svi cura) i na kraju ban i banica.

Dok su išle i pivale su, a na pripev Ljeljo bi zastale, odigle se petama od zemlje i naklonile se. Što izgleda ko da stalno pocupkuju, dok su njim đerdani lupkali o ogledalca, od čega se čuo potmuo zvuk.

Kad krenu od kuće pivaju ovu koračnicu:

“Mi selu iđemo,

Selo od nas biži,

A što od nas biži.

Mi mu ne iđemo,

Da ga porobimo,

Već mi mu iđemo,

Da ga veselimo!” 3

Kad ji zaustave isprid kake kuće onda pivaju ovu veselu pismu:

“Mi ode dođosmo,

Prid najbolje dvore.

Vode zaiskasmo,

Vode nam ne dadu,

Već nam vina daju:

Vina ne pijemo,

Da se opijemo,

Da se opijemo,

Već, vode pijemo

Pa da mudrujemo.” 4

Posli ove uvodne pisme, domaćin se obraćao kraljicama s ovim ričima:

“Ajde, kad mudrujete,

pivajte od junaka,

pivajte od divojake,

pivajte od đaka,

pivajte od jedinka,

od jedinice,

pivajte od siročeta, i.t.d. – prema tome ko koga ima.” 5

Posli ovi riči kraljice krenu pivati svoje pisme koje su birale spram tog koga ima u kući u koju su došle.

U jednom mistu bilo je više grupa kraljica. Svaka od nji imala je svoje kuće koje obalazi, a onda je “išla na teren od drugi”.

Dešavalo se da se one na putu sustriju. Ovom pismom su se pozdravljale:

“Il nam se klanjajte

Il nam krune dajte,

Il ćemo se biti,

Pa će krvi biti,

Krvi do kollena,

Mesa do pojasa.” 6

Tekst pisme jasno kaziva da su se znale potuć. To se dešavalo najviše ako zađu u “tuđ” sokak el ako je koja od divojaka imala momka a išla je karaljice, što nije bilo dozvoljeno. Zbog taki stvari tuča je bila obavezna.

Svaka domaćica je bila”… počašćena i sretna što su kraljice posjetile njenu kuću tim prije, jer se nekad vjerovalo da kraljice unose radost, veselje i sreću u seljačke kuće.” 7

Kad kraljice dođu u kuću one su pivale najčešće na srid avlije el u ambetušu. Domaćin metne stoc i na njeg izvezenu uzgljancu, na koju sidne kraljica. Onda se ostale divojke poređaju, okrenu jedna prama drugoj i krenu pivat. Kraljice su za svoju pismu najviše darivane sa jajima, divenicom, šunkom, a u novija vrimena davali su se novci. Ako koja kuća ne primi kraljice el ji na kraju izvođenja običaja ne daruje, virovalo se da će je stignit kaka gadna nevolja.

Stihovi ove pisme ukazuju da je zdravo stara, što se mož zaključit po tom što čuva stare motive o vilama koje kolo vode. I svakako je primer jednostavnosti i lipote narodne poezije.

Ćeri jedinici kraljice su vako pivale:

“Jedinica Mara,

Više nego granja!

Savi, savi grane

Na sve četri strane,

Tamo vile, nane,

Divno kolo vode

I u kolu, nane

Jedinica Mara

Divno kolo vodi

I pismu izvodi.” 8

Kraljice su obavezno obalazile i plebaniju. Tamo su pivale ovu pismu:

” Gospodin plebanoš,

Ustaj, pa pošetaj

Iz cele u celu,

U baštu pod ružu,

Kud Gospodin hodi,

Za njim cviće rodi

Svakojake fele:

Modre i zelene,

Žute i crvene, -

Ruža se razvila,

U kalež savila,

Na oltar nošena,

Misa govorena.” 9

Ovo je primer religiozne izuzetno lipe pime, skladnog i odmirenog narodnog izričaja, koja divani o Gospodinu našem Isusu Kristu i njegovoj žrtvi za nas. Koji je dao svoju krv za spasenje svita, koju mi pijemo iz kaleža i o čemu se divani na svakoj svetoj misi.

Tamo di u kući ima đaka kraljice su pivale vako:

“Evo naših đaka –

Na izbor junaka

I med njima, nane,

Đače samouče.

Đače samouče

Sam knjigu nauči.

Iz knjige mu kažu,

Da lulu ne puši;

Iz knjige mu kažu

Da sablju ne paše,

Da konja ne jaše,

Da curu ne ljubi;-

Iz knjige mu kažu

Da majke ne cvili.

Al on lulu puši,

Al on sablju paše,

Al on konja jaše,

Al on curu ljubi-

Pa on majke cvili.” 10

Đače, iako ga knjiga ne uči tako, postaje muškarac i junak, ali i taki on za majkom plače.

U kući di je divojka znala se pivat i ova pisma:

Rozina molba

“Loptala se Roza

Zlaćanom jabukom.

Bacili je momci

Gori u oblake.

Al besidi Roza

Gori, oblacima:

“Oj oblaci, đaci,

Po Bogu braćaci,

Vratite mi moju

Zlaćanu jabuku,

Došli su mi gosti –

Gosti od radosti:

Svekar i svekrva,

Diver i jetrva

I mog Iva momci.” 11

I ova pisma pored svoje lipote pokaziva koliko su kraljiče pisme stare zato što u njoj ima tragova paganskog virovanja di vladari upravljaje dešavanjima u prirodi. Božanstva imaju zadatak da probude prirodu, i da se bore protiv svoji neprijatelja (zime). Ovako tumačenje mož nam onda objasniti i zašto se dvi kraljičke povorke nisu smile susristi i zašto su se onda ako se to i desi tukle.

“Kad kralj/ica pobedi, dakle nastaje proleće/leto, što potvrđuje vegetativnu funkciju obreda.” 12 Dok se obred odvija kraljica sidi a ostale divojke igraju oko nje, i ne smidu stati, jel bi onda stalo i bilje da raste. Bosonoge one dodiruju zemlju i tako na nju prinose svoju plodnost. Iz tog razloga su njim i kose raspuštene, zato što se virovalo da uletena kosa usporava- ako ne i zaustavlja sve oko sebe, pa tako i prirodu.

Kraljičke pisme, pored tog što su običajne i obredne, upućuju i na tragove inicijacije (prilaska iz jednog stanja u drugo u ovom slučaju iz neudati u udate), di one zajednici pokazivaju sebe idući od kuće do kuće, iđu “tražit misto” di bi se mogle udat, otale u pismi: svekar i svekrva, diver i jetrva.

U pismama se tuguje i nariče, pa čak i proklinje. Taka je i ova pisma, koja divani o nesrićnoj ljubavi.

Divojka neće za nedragog

“Zaspala je Kata

Gori, na čardaku.

Kraj nje sidi majka,

Bile dvore slaže:

“Spavaj, spavaj, Kato,

Moje dite drago!

Kome te je, Kato,

Obećao babo-

Obeć’o te, Kato,

Stipićevom Josi!”

Al’ besidi Kata:

“Kad vidite nane,

Josine svatove,

Iznes’te me, nane,

Prid dvor na sunašce,

Pokrijte me, nane,

Bilim burundžukom,

Podviknite, nane,

Tanko glasovito,

Vrlo žalovit:

“Umrla mi Kata!”

Kad je doš’o Joso

S njegovi svatovi,

Ali iđe Joso

U zelenu goru.

Pa privrće Joso

Drvlje i kamenje

Pa on traži, nane,

Zmiju šarovitu,

………………….

………………….

Al’ prokleta, nane,

Ta junačka ruka-

Mal se nisam, nane,

Na nju nasmijala!” 13

Smrt boljanog Ivše

“Razbolje se Ivša

I zažele nane,

Da mu Manda dođe

Al’ besidi Ivša:

“Gradi, gradi, nane,

U avliji bašču,

Pa sadi nane,

Svakakog cvića,

Za najviše nane,

Žutog tulipana-

Žutog tulipana

Bilog ljiljana:

Ne bi l’, došla nane,

Ta Manda divojka!”

Sve su cure, nane,

Redom dolazile:

Cvićom se kitile:-

Ne dolazi nane

Ta Manda divojka.

Al’ besidi Ivša:

“Kopaj, kopaj, nane,

Bunar pod pendžerom,

Sve će cure, nane,

Redom dolaziti

I vodu nositi:

Ne bi l’ došla, nane,

Ta Manda divojka.

Sve su cure nane,

Redom dolazile

I vode nosile-

Ne dolazi, nane,

Ta Manda divojka.

…………………….

……………………

Kad je bilo, nane,

Sunce na za’od,

I kolu je, nane,

Bilo rasi’odu,

Al’ izaš’o Ivša

Pod pendžer na gredu,

Pa s’ obazre Ivša

Na sve četri strane:

“Ondud iđu, nane,

Mandini svatovi,-

Ne vidi se Mandi

Toga bilog lica

Ispod toga, nane,

Zelenoga vinca;

Ne vidi se Mandi

Ti plavi’ očica

Ispod tije’, nane,

Dugi’ trepavica!”

To Ivša izusti,

Pa dudšu ispusti.

Pritrčala Manda,

Dušu pridržala

U bili keceljac,

U zeleni vinac.”14

Među najlipče kraljičke pisme ubrajaju se one koje su pivane o katanama.

Pivale su se kod oni kuća koje su imale koje muško čeljade u katanama (vojski). Puno je Bunjevaca stradalo na tuđim frontovima, ratujući za Austriju, Tursku tokom XVII vika i posli za vrime I svitskog rata. I to sve za tuđu korist i privlast.

Ove pisme su vrlo slične i groktalicama, starim bunjevačkim epsko- lirskim pismama, jel pivaje o ratnim stradanjima, boli i žalosti oni koji su ostali bez svoji najdraži. U stihove bi kraljice umetnile i ime vojnika koji nije došo kući. Čime je bilo još više naglašeno tužno osićanje.

Odlazak momka u katane

“Sinoć kasno knjiga

Iz Budima stigla

Dulićevom Ivi:

“Kupi, kupi, Ive,

Momke u katane:

Di je jedan u nane

Ne vodi od nane;

A di su dvojica

Braću ne rastavljaj;

A di su trojica

Otud po jednoga;

Di su četvorica

Otud po dvojicu.”

Rano rani Ive,

U nedilju ranu,

Prija mise rane,

Prija blagoslova

Baš kad su junaci

Na blagoslov pošli,-

Kupi, kupi Ive

Momke u katane:

Di je jedan u nane,

On vodi od nane,

A di su dvojica,

On braću rastavlja.

A di su trojica

Otud po dvojica;

Di su četvorica,

Otud po trojica.

Kad su očli mladi,

Pod budimske ravne,

Al’ besidi Ive:

“Okren’te se, braćo,

Našem bilom dvoru:

Kako nam je braćo,

Dvore potamnilo!

Sad se naše majke

U crno uvile;

Sada naše sele

Venu kao jele;

Sada naše ljube

Venu ko ruže;

Sad naša dičica

Sinja kukavica:

Nit’ po svitu smidu,

Niti krušca jidu;

Nit’ vodice piju,

Da krušac zaliju!” 15

Majkine suze i tuga bile su najveće i najduže:

“Glas dolazi nani

sa bojnoga polja

Da je teške rane

Ranko zadobio.

Teške rane, Ranko,

Nije pribolio,

U dalekoj zemlji

Dušu ispustio.

Kad je čula nana

Te žalosne glase,

U srce je bolna

Striala udarila,

Pa je govorila:

“O moj mili sine,

Ti teško ranjeni,

Alaj tebe majka,

Na žalost odrani,

Da se može majka,

Ticom učiniti,

U kljunu bi majka

Svete vode dala,

Pogubljenom sinu

Na grob poslala.”

Ded pošetaj kralju, kralju,

Poklon barjaktaru,

Okreni se kolo,

Kolo naokolo.”16

S obzirom na veliki broj pogunuli vojnika jasno je da je za njima ostalo i puno siročadi. Njima su kraljice ovako pivale:

“Sirotica Mara

Nigdi nikog nema,

Ni sele, ni brata,

Samo jednu strinu

I još jednu ujnu.

Strina “zastrinjiva”,

Ujna “zaujniva”:

Kad joj kruva daju,

Kamena joj dadu;

Kad joj kosu pletu,

Guštera upletu;

Kad na vodu šalju,

Vragu je pridaju.

Nigdi nikog nema,

Ni sele, ni brata,
Samo jednu strinu

I još jednu ujnu.”17

Vragolasti i šaljivi pisama je zdravo malo. Med njima je najpoznatija:

“Zec Boga moli,

Lisica ga dvori,

Na lisici perce,

Na kurjaku zvonce.” 18

Taka je i pisma:

Sitna šteta

“Izgorila majko,

Didina koliba.

Silna joj se, majko,

Šteta dogodila:

U kolibi majko,

Šanta - kvočka bila

I ćoravo pile;

Krnja zdila, majko,

I didna, majko,

Nova japundžija:-

Kad je glediš, majko,

Ni zakrpa nema,

Kad je miriš, majko,

Konci je pritežu.” 19

Kraljice su pivale i dici, mada za nji nije bilo tušta pisama.

“Narasla je trava

Za odžakom sama.

Pere travu kosi,

Voda otkos nosi.

Janja ručak nosi:

Kajgane i žmara

I malo rebara.

Tu nji dvoje sili,

Pa ručak poili.” 20

Nisu sve karaljičke pisme jednake umetničke vridnosti. Nike od njih je vrime pokvarilo unoseći u nji nove i neprikladne riči. Što ih čini manje ili ni malo lipim. Za to je najbolji primer ova pisma:

“Barušini, nane,

Zabat molovali

I na zabat, nane,
Mandu naštampali

I nuz Mandu, nane,

Peru naštampali

I nuz Peru, nane,

Dvi tri čaše cvića.” 21

Katkad pisma lipo počne, puna je stari mista, a onda upole prikinuta sa stihovima koji se vidi da su iz novijeg vrimena al brez umetničke lipote.

“Oj više višanja,

Više nego granja!

Savi, savi grane

Na sve četir strane,

Kuda vile ode,

Divno kolo vode,
I međ njima Ive

Sve dvi i dvi ljubi ,

A onda je nadometnuto:

“I u njemu Jela

Vikom podvikiva:

“A što je to Ive,

Sve dvi i dvi ljubiš,

A mene ne ljubiš!

Dosta sam ti dla

Tri marame jaja,

Da ne spavam sama,

A ja, opet sama! –

Ja ću opet dati

Dvoja troja jaja,

Da ne spavam sama.” 22

Kad kraljice završe s pivanjem u kući, domaćin ji daruje a one mu ovako uzvraćaje:

“Od dvora do dvora

Do careva stola,

Di car vino pije,

Car caricu budi

U oko je ljubi:

“Ustaj, car –carice

Čuju se kraljice,

Otvaraj sanduke,

Pa vadi jabuke,

Te daruj kraljice:

Kralja i kraljicu,

Bana i banicu,

Sva četir pivača

I dva rastavljča

Šro kolo rastavlja,

I sve kolo redom

Kolo naokolo.” 23

Kad kraljice završe obalazak kuća, obično pridveče, idju opet kod glavne – kraljice u kuću i tamo dile darove. Kako su često dobijale puno jaja, obično njim je kraljicina mama pekla kajgane.

Četrdeseti godina prošlog vika ovaj običaj se pristo izvodit, a sa njim i kraljičke pisme. Devedeseti godina prošlog vika ponovo ga oživljava Kata Kuntić iz Subotice sa svojom folklornom grupom KUD Bunjevka.

Literatura:

Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930
Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996
Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992
Velin Stjepan, Etnografija Južnih Slovena u Mađarskoj, Budimpešta, 1975
Kićine pesme, Zbirka srpskih narodnih pesama, Knjiga I, Jadran, Beograd, 1924
Kazivanje Kuntić Kate, Subotica, 2005
Kazivanje Mačković Mande Mačković, Subotica, 2005

Opšta literatura:

Prćić Ive, Bunjevačke narodne pisme, Subotica, 1939
Bandić Dušan, Ogledalo-kapija, zvezda u knjizi istog autora Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko, Beograd, 1989
Karanović Zoja, Kraljice u Vojvodini – obredna praksa i folklorizam, Pčesa, Novi Sad, 1987
Sekulić Ante, Bački Bunjevci i Šokci, Školska knjiga, Zagreb, 1989
Gabrić Bela i Pokornik Ante, Bunjevačke kraljičke pisme, Subotica, 1996
1 Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 279
2 Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 279
3 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 11
4 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 13
5 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 14
6 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 13
7 Velin Stjepan, Etnografija Južnih Slovena u Mađarskoj, Budimpešta, 1975, str. 84
8 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 47
9 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 47
10 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 50
11 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 55
12 Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 278
13 Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 81
14 Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 83
15 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 59
16 Gabrić Bela i Pokornik Ante, Bunjevačke kraljičke pisme, Subotica, 1996, str. 105
17 Gabrić Bela i Pokornik Ante, Bunjevačke kraljičke pisme, Subotica, 1996, str. 109
18 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 30
19 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 31
20 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 32
21 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 27
22 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 26
23 Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 12

Autor: mr Suzana Kujundžić-Ostojić