P O Z I V A

na svečano obilužavanje nacionalnog praznika bunjevačke nacionalne manjine “Dan Dužijance”, koji će se održati 15. avgusta 2008. godine (petak), Velika većnica Gradske kuće u Subotici.

PROGRAM

18:00 časova - Postavljanje prigodne izložbe pekarskih proizvoda vezanih za Dužijancu i svetkovinu kruva od novog brašna (somuni kruva, pleteni kolači, lakumići, vekne i drugo), a cila izložba je humanitarnog karaktera jer se posli svečanosti peciva daruju Dičijem domu „Kolevka“ i Gerontološkom centru „Subotica“.

18:30 časova - Okupljanje isprid Velike većnice Gradske kuće, kićenje perlicama od slame i drugim ukrasima od slame.

19:00 časova - Početak svečane akadamije

Omladinski hor pod rukovodstvom dirigenta Maćaša
Murenjija piva državnu himnu “Bože pravde” i bunjevačku svečanu pismu “Podvikuje bunjevačka vila”.

Doček krune i kruva od novog žita, koji nose bandaš i
bandašica i pridaju kruv domaćinu Dužijance.

O Dužijanci kao nacionalnom prazniku bunjevačke
nacionalne manjine u Srbiji i tradicionalnoj manifestaciji Bunjevaca, sa etnološke tačke gledišta divaniće naš gost dr Mladena Prelić saradnik Etnografskog instituta iz Beograda.

Kulturno umetnički program, splet bunjevačkih pisama
izvešće tamburaški orkestar Ivana Mamužića.

Recitale u slavu Dužijance čitaju:

-prof. Ana Popov, Didine riči (autor prof. Ana Popov)

-Dragana Sudarević učenica OŠ “Ivan Milutinović”, Njiva na kraj svita (autor Gabrijela Diklić)

-mr Suzana Kujundžić-Ostojić, Put do novog kruva (autor Gabrijela Diklić)

Koktel, koji će biti priređen isprid Velike većnice uz tihe zvuke
tamburaškog orkestra Ivana Mamužića.

Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine
Pridsidnik
Dipl.ing.Nikola Babić, s.r.

Poštovani,

Upućujemo Vam tekst Saopštenja za javnost povodom organizacije Dužijance u Subotici sa zahtevom da se ozbiljno pozabavite narušavanjem prava Bunjevaca na sopstvenu samobitnost.

Tražimo da nas obavestite o merama koje imate nameru preduzeti u cilju zaustavljanja zloupotrebe u oblastima kulture, informisanja, jezika, školovanja, kojima se negira postojanje Bunjevaca kao autohtone nacionalne manjine u Srbiji od strane pojedinih institucija Hrvata u Vojvodini, a sada i gradskih institucija u Subotici.

S poštovanjem,

Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine

predsednik

dipl. ing. Nikola Babić

Pismo je poslato na slideće atrese:
Skupština Opštine Subotica
Opštinsko veće
g-đa. Ildiko Lovaš

Skupština Opštine Subotica
predsednik Skupštine g-din. Maglai Jene

Skupština Opštine Subotica
gradonačelnik g-din. Saša Vučinić

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava Republike Srbije
Ministar mr Svetozar Čiplić

Pokrajinski sekretarijat za kulturu
g-din. Milorad Đurić

Izvršno veće APV
Pokrajinski sekretarijat za propise, upravu i nacionalne manjine   
Pokrajinski sekretar dr Tamás Korhecz

U zvaničnom pismu-Pozivnici za proslavu Dužijance u Subotici (Pozivnica u prilogu), gradonačelnik Subotice Saša Vučinić Dužijancu je označio kao običaj „bunjevačkih Hrvata“.

U Subotici po zvaničnom popisu i statistici pored drugih naroda žive Bunjevci (oko 11%) i Hrvati (takođe oko 11%) a ne „bunjevački Hrvati“.

Ovakvom definicijom gradonačelnik Subotice se otvoreno svrstava na stranu onih koji negiraju pravo Bunjevcima na sopstvenu samobitnost i otvoreno podstiče na asimilaciju Bunjevaca u Hrvate.

Bunjevci na ovim prostorima postoje kao narod vekovima i imaju priznat status nacionalne manjine u Srbiji u skladu sa zakonima i međunarodnim normama.

Bunjevci imaju formiran Nacionalni savet i svoje institucije, kao i druge nacionalne manjine pa i hrvatska nacionalna manjina, a „Dan Dužijance“ 15. avgust je zakonom utvrđen nacionalni praznik Bunjevaca (Sl. glasnik br. 23 od 17.03.2006., br. rešenja 017-00-3/2006-01 od Saveta Republika Srbije za nacionalne manjine), kao narodni običaj Bunjevaca.

Način na koji se Dužijanca kao gradski praznik organizuje i podvodi pod okvir tzv. „bunjevačkih Hrvata“ je na putu otvorene asimilacije Bunjevaca u Hrvate, koju pojedine strukture iz redova hrvatske nacionalnosti promovišu već duže vreme, a na naše iznenađenje i žalost bez ikakvih sankcija od strane nadležnih državnih institucija zaduženih za zaštitu prava nacionalnih manjina u Srbiji.

Gradonačelnik Subotice je gradonačelnik svih građana Subotice i njegovo svrstavanje u red zagovornika asimilacije Bunjevaca u Hrvate je nedopustivo.

Zahtevamo da gradonačelnik Subotice povuče upućene pozivnice i javno se izvini pripadnicima bunjevačkog naroda u Subotici.

Od državnih organa zahtevamo da konačno reaguju i zaštite bunjevačku nacionalnu manjinu od ovakvih i sličnih zloupotreba i prikazivanja kulture i jezika Bunjevaca kao kulture jezika Hrvata, koje imaju za cilj nestanak Bunjevaca kao autohtonog naroda na ovim prostorima.

S poštovanjem,

Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine

predsednik

dipl. ing. Nikola Babić

Na subotičkom i vojvođanskom političkom nebu diluje još jedna politička partija – Bunjevačka stranka Vojvodine (BSV). Osnivačka skupština BSV održana je u četvrtak, 28. februara u amfiteatru Otvorenog univerziteta, a za pridsidnika stranke izabran je mr Branko Francišković.

– BSV je demokratska stranka koja se političkim i ostalim dozvoljenim sridstvima, instrumentima i metodama bori za ostvarenje postavljeni ciljeva – kazo je Francišković.

– BSV nema namiru za dominacijom u bilo kom segmentu bitisanja, već će se borit za ravnopravan odnos, uz poštivanje interesa ili ciljeva drugi stranaka. Ovo se odnosi i na sve institucije društvenog života, od lokalnog, pa do državnog nivoa. BSV će, takođe, sarađivat sa institucijama i organizacijama bunjevačkog naroda u cilju ostvarivanja zajednički interesa i efekata „ujedinjene energije” u radu.

Prema njegovim ričima, jedan od najvažniji ciljeva je da bunjevački narod dobije ravnopravan status po svim pitanjima društvenog, političkog, kulturnog, virskog i obrazovnog života u ovoj državi.
– Naš narod, ko što se zna, živi najčešće na obodu, u okolini centra Subotice, di su daleko gori uslovi života. Mora se napravit određena decentralizacija, da taj naš narod ima privilegije koje ima varoško stanovništvo. Postoji tu, naravno, još puno tog, ko što je priznavanje bunjevačkog jezika, virska služba na bunjevačkom jeziku i tušta drugi ciljeva koji su vezani za opšte demokratske vridnosti, ne samo u Srbiji nego u međunarodnim okvirima.
Na Osnivačkopj skupštini je izabran Glavni odbor stranke, a sad se osnivaje i drugi organi kako bi stranka mogla ravnopravno učestvovat u pridstojećim izborima.

J. P.

Dok niste učesnici u vlasti dobijate samo slidovanja „na kašičicu” i zavisite od tuđe dobre volje. Sami moramo uzet ono što nam pripada

Koji su ciljovi i zadaci Bunjevačke stranke Vojvodine?

Najprija, želja nam je vodit brigu o našem svitu, i počet se bavit njevim problemima.

Tribaće nam za to agilni ljudi, kako bi uspili pokrenit tačku gledanja Bunjevaca. Sve ono što nam se trevljalo tokom ovi 50 godina, koliko nismo imali pravo na samoizjašnjavanje, bilo nam je onemogućeno i napridovanje, pa je mnogima bilo lakše kazat da su štogod drugo, a ne ono što jesu. Oni koji žive u varoši okrenili su se hrvatstvu, a drugi opet u jugoslovenstvo. Zadatak stranke će bit ubidit narod da je to vrime prošlo i da na primer poso ne možeš dobit samo zato što si Bunjevac. Zato je zdravo važno da konačno imamo jaku stranku, koja će imat poslanike, prija svega, na lokalnom nivou. Ako se to ne uspije, onda naš narod zaista nema nikake šanse. No, to ćemo moć ostvarit samo ako imamo oslonac u bazi našem narodu. Samo zajedno možmo izdejstvovat ciljeve koje smo zacrtali.

Okupljena je kritična masa svesni ljudi, koji pokušavaju kroz dilovanje prija svega bunjevački institucija, vratit status Bunjevcima, kaki su kadgod imali. Zaposleni Bunjevaca u sferi kulture, zdravstva skoro da nema, a i zapošljavanje njim je zdravo otežano. U državnim institucijama od republičkog do lokalnog nivoa 50 puti su manje zastupljeni Bunjevci, neg što ima stanovnika koji su se izjasnili ko Bunjevci, onda je jasno da je stanje katastrofalno i da ga triba friško minjat.

Bunjevci su poznati po tom što ji politika zdravo malo zanima. Kako njim se mislite približit?

Tačno je da smo taki, ali pojedini periodi istorije Bunjevaca divane o iskoracima iz te letargije i mislim da je vrime za taj iskorak, zato što se plašim letargije u kojoj smo. Jel ako štogod brzo ne uradimo na buđenju Bunjevaca, samo ćemo tiho nestat sa scene.

Mi sad okupljamo oko sebe čeljad koja oće radit maksimalno za svoj narod. Take ćemo aktivirat, kako bi oni bili nosioci cile ideje povratku i opstanku Bunjevaca na prostorima Severne Bačke. Prićemo ljudski, narodu s željom da nam kažu svoje probleme, a mi da pokušamo dat sve od sebe i da ji rišimo.
Nećemo objašnjavat narodu naš politički program, ni koji su ciljevi naše političke stranke i da ji ubiđivamo da ji prihvate, već da crpimo probleme i iz nji postavljamo zadatke na kojima triba radit. Važno je da ljudi oste da nisu ničija baza za lično el grupno napridovanje i kojkake sitne interese. Najvažnije je ono za čega se Bunjevačka stranka Vojvodine zalaže je: jačanje i buđenje nacionalne svisti ne ko nacionalizama već opstanak jednog naroda; osnaživanje stranke koja će moć osvojit makar dio vlasti i u njoj aktivno učestvovat. Jel brez tog nećemo imat mogućnost očuvat i zastupat interese naroda.
Objasnićemo da je zdravo važno izać na izbore, jel ako smo pasivni i nezainteresovani za svoju budućnost, onda se ni drugi za nji neće starat.
Dok niste učesnici u vlasti dobijate samo slidovanja „na kašičicu” i zavisite od tuđe dobre volje, sami moramo uzet ono što nam pripada!
Brez mladi naraštaja ni jedan narod nema budućnost. Šta ćete vi ko stranka uradit za bunjevačku mladež?

Zalagaćemo se za našu omladinu i to u smeru njevog što višeg obrazovanja, jel brez tog nema budućnosti ni jednog naroda. Trudićemo se to objasnit našem svitu, koliko je važan taj intelektualni sloj za jedan narod, jel brez tog nema njevog napritka. Znamo da je zdravo veliki problem zapošljavanje mladog svita, trudićemo se da osmislimo razne ekonomske prograne koji će ponudit ekonomsko rišenje problema.

Spomenili ste bunjevački jezik i na osnivanju stranke. Kako vidite borbu za ravnopravnost našeg maternjeg jezika?

Niko ne smatra Madžara prostim ako divanim madžarski, nit Srbina ako divani srpski, pa zašto bi dozvolili da samo nas Bunjevce smatraje najgorima samo čerez tog što divanimo svojim maternjim jezikom?! Daklem i na propagiranju našeg jezika ćemo radit. To je dobar početak, a potrudićemo se i više od tog.
Kratko je vrime do lokalni izbora. Šta ćete za to vrime Bunjevačka stranka Vojvodine uradit u cilju kampanje?

Mi smo siromaška stranka. Neće bit balova i skupi koktela. Mi ćemo ić u naš svit, od kuće do kuće i divanit s narodom. Pitat ji koje su njeve muke i problemi, i probat njim pomoć u rišavanju. U tom prvacu ćemo dilovat. Virujem da će Bunjevci pripoznat naša iskrena nastojanja i da će nas podržat a sa tim i pomoć sebi.
Vrlo je važno da Bunjevci izađu na izbore, jel ako izađu, mislimo da će za nas i glasat.

Biografija

Mr Branko Francišković rođen je u Subotici 1953. godine. U rodnom gradu završio je osnovnu i sridnju škulu, ko i fakultet. Magistriro je u Zagrebu na smeru marketinga. Radio je u Subotici na Ekonomskom fakultetu ko šef naučne jedinice za marketing, zatim u Severu ko pomoćnik direktora. Devedeseti godina osnovo je privatnu firmu, zatim je bio član opštinskog vića zadužen za poljoprivredu i turizam, nakon čega se opet odlučio na privatni biznis. Hobi mu je folklor. Bio je direktor AKUDa Ivo Lola Ribar, pridsidnik Lovačkog udruženja FK „Spartak”.
Oženjen je i otac troje dice.
S. K. O.

Teško je pomislit na sve poznate Bunjevce, a pri tome ne pomislit na Pavla Blesića. Gotovo je nemoguće spomenit Sombor, a ne zamislit fascinantno i iznad svega pripoznatljivo slikarstvo ovog velikog bunjevačkog umitnika

Pavle Blesić slikar, vajar i likovni pedagog se rodio 1924. godine u Somboru, di i danas živi i stvara. Osto je viran svojem gradu iako se ubraja u red umitnika koji imaje renome i poznati su na daleko.

„Sombor je grad raskošne lipote, a tom je teško odolit. Za Sombor se kaže da je grad koji ima dušu. On je jedinstven i liči samo na sebe. To je grad mira, stare arhitekture i raskošnog zelenila. Sombor je jedan”,kaže ovaj umitnik i dodaje, „ Sve moje uspomine i cio moj život su vezani za Sombor i on je neraskidivi dio mene, a sotim i mog rada.”
Čika Paja se rado sića svog detinjstva provedenog po somborskim sokacima i davno zaboravljenim baščama omeđenim starim bedemima i kapidžicima, koje iz mašte starog majstora nikako uvik nađu način da se materijalizuju na njegovim slikama.

„Tu mi je u Somboru otac dobio službu, kaže čika Paja, „Došo je s mojom majkom Marijom iz bunjevačkog sela Kaćmara, koje danas pripada Mađarskoj. Bio je redar, al volio je društvo i kafanu, pa je sva briga oko nas dice pala na majčina pleća. Radila je majka od jutra do sutra, kako bi iškulovala mene i dvi sestre”, s setom u glasu se prisića ovaj somborski doajen. „Al bilo je to lipo vrime. Stojali smo u Bunjevačkom sokaku. Sirotinja, nema se, al smo živili brezbrižno. Niko nas nije diro, slavili smo i držali sve bunjevačke svece i običaje, pa čak i u ratnim vrimenima nigovali smo našu bunjevačku tradiciju, jel red se moro znat. Sićam se 46e, kad je konačno zamrla topovska kanonada, mir se ušunjo na ulice, a narodni prosvititelji objavili rat nepismenosti i neznanju. Te dane pantim ko najlipšu pismu mladosti. Bili smo puni entuzijazma, bili smo tako siromašni, a tako bogati.”

Dok slika stare somborske kapije, oronile zidine, oglasne stupove, stare pečate, medaljone, porodične fotografije, slikar razmišlja o prolaznosti svega i slika sve ono što je načo zub vrimena, sve ono na čemu je očita prolaznost.

„Virujem da je jedini zakon koji važi za sve kategorije života, zakon prolaznosti. Taj trenutak prolaznosti nepristano bilužim u svom likovnom opusu. Rič je o zapisima intimno doživljenog stava prema tom fenomenu koji se zove život. Moja dila su zapisi, svidoci jednog vrimena, tragovi života. Il bolje kasti svidočanstvo trenutka u prolaznosti. Slika moja bileg je trenutka u vrimenu i dijalog s njim i s samim sobom.”

I zaista, ko god da, makar i samo u prolazu, baci pogled na bilo koje Blesićevo dilo, svatiće da je svom svojom dušom potonio u samo biće slikarovo koje je on onako olako, široke ruke istreso na komad daske, baš ko što ratar baca sime po njivi, i vidiće da je u svaki potez četkom utkana neizmirna ljubav ovog slikara.
Mada je već u poznim godinama, ovaj umitnik i dalje stvara. Čini se ko da je u nikoj svojoj filozofskoj smirenosti pronašo kaki lagani način da otupi zub vrimena i da nastavi stvarat, na radost nas posmatrača koji uživamo u tom što možmo kasti kako živimo u vrimenu njegovog stvaralaštva. A ovaj veliki slikar, filantrop, stvaralo, zdravo velik čovik za sebe skromno kaže:
„U životu sam tušta sanjo i mnoge sam snove ostvario. Sad kad sam već u 84oj godini života u miso mi se stalno vraća jedan nedosanjani san. Želio bi iza sebe ostavit jedan legat generacijama koje stižu. To bi bila najbolja dila iz mojeg opusa koja bi s ljubavlju darovo svojem rodnom gradu i svim ljudima dobrog srca. To bi bila destinacija jednog Bunjevca koji se bavio likovnim izražavanjom i ko taka ušla bi u turističku ponudu grada Sombora, a samim tim i U.G. „Bunjevačko kolo”, jel bi se galerija nalazila u sastavu novodobijenog bunjevačkog doma. To bi s moje strane bio doprinos mojem voljenom gradu, mojem narodu Bunjevcima i svim budućim naraštajima.”
Oprostila sam se od gospodina Blesića i sva pod utiscima prinosim ovaj divan na papir, dok mi u glavi odzvanjaje stihovi Zvonka Bogdana „…naša j grana mala, al je fina…”.

Zaista je tako, a na nama je da na vrime svatimo veličinu i dilo ovog stvaraoca, da u svojim srcima pronađemo način izać u susrit ovom istinskom velikanu današnjice, čerez nas sami i čerez svi oni koji će u budućnosti moć uživat u ovim umitničkim dilima i s ponosom kast: „Pavle Blesić, to je naš slikar, naš Bunjevac”.
T. B.

Većini žena teško je palo raspadanje Jugoslavije, bratoubilački ratovi i stradanje sinova u vojski. Nji su roditelji učili da je rad i poštenje najvažnije, da je važan obraz, a ne imanje, da se poštivaje komšije druge vire i nacionalnosti, brez obzira kojim jezikom divane

Udruženje građana Ženske studije i istraživanja – Mileva Marić Ajnštajn u Novom Sadu već deset godina obrazuje žene i muškarce, kako bi bolje razumili današnju podilu prema polu u svim oblastima: nauki, religiji, obrazovanju, umitnosti, tehnologiji itd. „Ukratko, Ženske studije su alternativni interdisciplinarni, obrazovni program namenjen onima koji žele više da doznaju o pitanjima društvene uslovljenosti rodnosti kod nas i u svetu.” Ovo bi bilo najkraće objašnjenje rada udruženja građana iz Novog Sada koje je osnovano 1997. godine s zadatkom da izučava, ali i poboljšava položaj žena u Vojvodini, jer one još uvik nisu skroz izjednačene sa pravima koja imaje muškarci, samo zbog svojeg pola. Zna se da kod nas ima manje žena u politiki, na rukovodećim mistima, u privredi, u policiji, na univerzitetu, a sve po onom tradicionalnom pravilu da je ženi misto kod kuće, kraj šporelja, nuz dicu i čovika. Savrimena žena Bunjevka je, međutim, sve više škulovana, obrazovana u raznim pravcima i spremna na sve izazove modernog života, al to joj ne smeta da bude dobra mama i domaćica, ko i žene druge nacionalnosti u Vojvodini, ispitivane u ovoj seriji sistematski istraživanja.

Koordinatorka ovog udruženja građana je prof. dr Svenka Savić, redovna profesorica psiholingvistike na Odseku za srpski jezik i lingvistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Gospođa Svenka Savić je osmislila projekat „Životne priče žena u Vojvodini” (od 1997. godine), okupila je saradnice i s njima zajedno, tokom deset godina, objavila seriju knjiga u ovoj ediciji: Vojvođanke, Romkinje, Slovakinje, Rusinke, Mađarice, Hrvatice, Bunjevke, Šokice i dr.

„Cilj projekta je bio, i ostao, da se prikupi što bogatiji empirijski materijal primenom biografskog metoda i da se studentkinje Ženskih studija putem konkretnog istraživanja osposobe za ovladavanje tim metodom. Sakupljamo životne priče žena različitih nacionalnosti koje žive u Vojvodini i ujedno afirmišemo biografski metod kao nezaobilazan u istorijskoj nauci… Danas se o doprinosu žena razvoju društva u Vojvodini u XX veku ne može dokumentovano govoriti bez uzimanja u obzir podataka prikupljenih u okviru ovoga projekta. Statističkih podataka o polnoj pripadnosti stanovništva ima u podacima sa popisa, ali nisu dovoljni. Podaci sa projekta Životne priče žena u Vojvodini daju potpuniju, pregledniju i sadržajniju sliku o strukturi stanovništva i o nekoliko vekova starom multikulturnom prožimanju raznih etničkih zajednica” navodi se u autorskom tekstu Svenke Savić o samom projektu, a na kraju knjige pod naslovom Hrvatice, Bunjevke, Šokice (19191955), koja je predmet našeg prikaza.Knjiga je izašla u izdanju Futura publikacija i Ženskih studija u Novom Sadu, 2007. godine na priko 230 strana. Njezin priređivač je dr Svenka Savić sa saradnicama: Milicom Bracić, Bojanom Gušić, Suzanom Lukovnjak, Slavicom Mamuzić, Bojanom Medić Vujanić, Danicom Novaković, Alenkom Oreščanin, Sarom Savić Jevđenić, Ninom Stanimirov Veriš, Tamarom Stojković, Ivanom Strugar Varga, Marijom Vojvodić i Ljiljanom Živković Tarka. Spisak saradnica upravo na ovoj knjigi je impozantan, naročito kad se pročitaje njeve biografije, na kraju knjige. Sve su one zdravo obrazovane žene, a od nji, dvi su poriklom iz Subotice – Milica Bracić i Slavica Mamuzić. U knjigi su objavljene životne ispovisti 17 žena iz Petrovaradina, Radanovca, Horgoša, Bikova, Golubinaca, Bačkog Monoštora, Subotice, Tavankuta, Gibarca, Blata na Korčuli, Siverića i Šušnjara. Njeve vrlo zanimljive životne priče su date u formi intervjua, ko odgovori na slideća važna pitanja, zajednička za sve ispitanice: kakvo je bilo vaše detinjstvo?; da li ste išli u školu?; šta ste radili nakon škole?; kad ste se venčali?; da li ste pravili svadbu?; koliko dece imate?; da li ste zadovoljni svojim mužem?; kako biste procenili svoj brak?; da li ste školovali decu?; da li ste išli na godišnji odmor?; kako provodite dane u starosti?; da li se družite sa nekim?; da li obeležavate verske praznike?; kad vam je bilo najlepše u životu?; da li se sećate rata?; ravnopravnost u porodici?; kad ste sa salaša prešli u selo/grad?; ko vam je pomagao u kući i oko dece?; šta biste poručili mladima?; sećate li se proslava Osmog marta?; kako ste doživeli raspad Jugoslavije?; jeste li primetili neku diskriminaciju među decom koja pripadaju manjinskim grupama?; koliko je vera ostavila traga na vaš život?; ima li nekih nacionalnih konflikata u vašem gradu? i dr. Bilo je i specijalni pitanja, prilagođeni ispitivanim osobama i njevim konkretnim životnim prilikama, ali sušina je ista – biografskom metodom sakupiti što više podataka o životu žena različiti nacionalnosti u Vojvodini, u periodu 1910-1977.

Moram priznati da je čitanje ovi životni priča bilo vrlo dirljivo, upečatljivo i virodostojno, jer su sve to konkretne osobe, čije su fotografije takođe priložene, a nike od nji i lično poznajem. Divim se njevoj hrabrosti da svoje srce i svoja razmišljanja daju ko „na dlanu” široj javnosti, a baš se radi o vrlo ličnim doživljajima, uvirenjima, gledištima, pa i intimnim pitanjima. Taj njev životni put, ditinjstvo, škulovanje, mladost, udaja, rađanje dice, pa često i bolest, razvod, nesriće, zatvor, ratna zbivanja i kako se sve na njima prilamalo i lomilo, daju posebnu vridnost i dokumentarnost ovoj knjigi. Vrlo je važno i to što su svi tekstovi autorizovani, što su prineti u knjigu kako su te žene same želile i onako kako su divanile: srpski, hrvatski, bunjevački i mišano!

Jedna ispitanica (rođena 1939. u Subotici), na pitanje o pripoznavanju po nacionalnoj pripadnosti u mladosti odgovara: „Ja sam Bunjevka po ocu. Majka mi je iz mešovitog braka – njena majka je bila Mađarica, a njen otac valjda Francuz…Moja najbolja drugarica bila je Mađarica. Hoću da kažem da u detinjstvu nikad o tome nismo govorili. Znalo se da se u jednoj kući govori mađarski, u drugoj nemački, u trećoj bunjevački. I u čiju kuću uđeš, tako govoriš. Svi smo govorili sva tri jezika.” Eto, kako je to kadgod bilo u Subotici i u ciloj Vojvodini – Evropa u malom, davno prije nego što nam se počela namećat nika „nova pravila” suživota i tolerancije, ko da mi ništa o tom ne znamo i da nismo tolerantni i bili. Kroz svidočenja većine ovi žena provlači se spremnost živit u mišovitom braku, slavit sve virske praznike koji su bitni za porodicu (i katoličke, i pravoslavne), uvažavat snaje i zetove bez obzira koje su nacionalnosti i volit unučiće i pomagat njim.

Većini žena teško je palo raspadanje Jugoslavije, bratoubilački ratovi i stradanje sinova u vojski. Nji su roditelji učili da je rad i poštenje najvažnije, da je važan obraz, a ne imanje, da se poštuju komšije druge vire i nacionalnosti, brez obzira kojim jezikom divane.

Nikoliko žena se u tekstu izričito izjasnilo da su Bunjevke, od nji starija godišta divane bunjevački, a mlađe ili one što žive u gradu služe se književnim srpskim jezikom. Potiču iz brojni bunjevački familija, puno su radile od ranog detinjstva i spremne su da se žrtvuju za svoju dicu, da njim što više pruže. Nisu pravile razlike među muškom i ženskom dicom. Mladima priporučuju da je spas u radu i u poštivanju drugog.

Zbog svega gori navedenog nije jasna konstatacija koju na kraju knjige daje gospođa Svenka Savić u tabelarnom prikazu podataka o objavljenim knjigama sa projekta: Životne priče žena u Vojvodini (19972007). Tamo stoji da je dosad objavljeno sedam knjiga na srpskom, engleskom, romskom, slovačkom, rusinskom, mađarskom i da je ova poslidnja – Hrvatice, Bunjevke, Šokice – na hrvatskom jeziku, a činjenica je da su žene koje same kažu da su Bunjevke, divanile na bunjevačkom, a poneke i na srpskom jeziku. Osim tog, gospođa Svenka Savić od literature, pored svoja dva rada, navodi samo još knjigu Tomislava Žigmanova: Hrvati u Vojvodini: traganje za identitetom, Zagreb, 2006, sa napomenom da to nije jedina knjiga za ovu temu, ali štampana nedavno, pa da ljudi koji nisu informisani o pitanjima Hrvata u Vojvodini, imaju polaznu tačku. Dalje slidi citat: „Premda imaju nekoliko regionalnih i subetničkih imena, npr. Bunjevci i Šokci, Hrvati u Vojvodini su, gledano mjerilima znanstvenih kriterija, integralni dio hrvatskoga naroda…”(str. 226). Ovaj citat baca senku na cilu knjigu jer se vidi da se Bunjevke i Šokice automatski ubrajaju u Hrvatice, što se kosi sa originalnim izjavama žena čije se životne priče donose, a time postaje jasno da se bunjevačka literatura uopšte ne poznaje, ili ne koristi! U ozbiljnoj civilnoj organizaciji kao što su Ženske studije i istraživanja morala bi se poštivati realnost da u Vojvodini i Srbiji živi priko 20.000 Bunjevaca, koji se tako izjašnjavaje po poslidnjem popisu iz 2002. godine, da su oni posebna nacionalna manjina koja ima svoj Nacionalni savit i brojne druge institucije i tila koja rade na očuvanju dugo osporavanog nacionalnog identiteta. Ako se to ne zna ili, ne daj Bože osporava, onda pada u vodu sve ono pozitivno što su Ženske studije do sada uradile.
U nadi da je posridi nenamirna pogriška i sa obećanjom da ćemo o svemu obavistiti ovu značajnu civilnu organizaciju, završavam ovaj prikaz.
Nevenka Bašić Palković

Ritko mož susrist familiju u kojoj su baš svi nadareni za kaku umitnost. Familija Tikvicki iz Malog Bajmaka baš je cila taka. O njevoj ćeri Emini, koja pravi lipe figure od ljuskure i sinu Danielu, koji lipo zna svirat na gitari već ste mogli u Bunjevačkim novinama čitat prije. Ovaj put pridstavićemo Ljilju i Marinka, mater i baću familije.

Daska i šling iđu zajedno

Ljiljanja Tikvicki (38) je mama ovo dvoje sposobne dice. Zanimanje joj je pravo muško tišljerka je i na poslu se bavi s drvetom i daskama. Dok kod kuće daje svojoj mašti i kreaciji na volju, di radi prilipe šlingovane jastučnice, čaršape za astal i sve drugo što se od tog opravit mož. Kako je sve počelo pripovida nam Ljilja: Imala sam 10ak godina, a već sam znala šlingat i štrikat. Moja strina Jaga Balažević živila je u Keru i bila u varoši poznata po šlingovanju. Znala je ona svašta lipo napravit. Sićam se beba od čutaka, koje je toliko cifrala, da je na kraju bebi na glavu metnila šešir od pliša. Bila je to zdravo bogata familija. Sićam se, bili su vridni i uvik se štogod moralo radit. Tako sam i ja vaspitana, kaže sagovornica, bila sam mala al sam morala radit.

Dobra komšinca Jaga

Mlada sam se udala, jel sam tila imat svoju porodicu. Pogotovo zato što su se moji mama i tata rastali. Odranila me majka, al mi je familija uvik falila. Kad sam se udala prva komšinca bila nam je snaš Jaga. Zvala me je da dođem kod nje i vidim šta ona sve lipo od ručni radova radi. I sad se sićam iznenađenja od lipote koju sam tamo zatekla kad sam prikoracila prag. Sve je bilo namišćeno po starovinskom. Bilo je tušta šlinga, virange, ponjavice na krevetu, na zemlji krpare, a zidovi umolovani zlatom i srebrom. Morala sam joj se pofalit da i ja znam, kaže Ljilja, pravit goblene, pokrstice, štrikanje. I tako je moje znanje doneto iz kuće nuz Jaginu pomoć usavršeno. Naučila sam vesti toledo i probijanicu tilefile što je najstarija fela šlinga.

Šlinguje se do zore

Kad se uveče sve smiri, sidnem u moju ćošu, kaže sagovornica, i do sitni sati šlingam. Ako imam slobodnu subatu, onda do samog jutra ostanem nuz svoj rad. Za jedan osridnji rad oko meter velik (širok i dugačak) triba 400500 sati rada. Opet dolaze u modu šlingane virange i krevetnina. Radim sve to po narudžbi i možem vam kast da posla ima dosta.

Pehar iz Madžarske

Marinko Tikvicki (43) je hemiski tehničar, al i pored svojeg redovnog posla zatekli smo ga di ukrašava jaja za Uskrs. Ove godine sam ukrasio oko 150 jaja i fala Bogu sva su skoro prošla. Inače, kaže Marinko, oko 10ak godina se bavim ovim radom. Crtat sam volio odmalena. Svoja dila izlago je i na MIRKu (Međunarodna izložba radova, kolekcionara) i osvojio velemajstorsku diplomu.
Bili smo i u Budimpešti di smo pridstavljali KUD „Bunjevku” i otaleg smo doneli pehar. Pravili smo motive svetaca iz molitvenika, sa sveti sličica. Volim radit na nojovim jajima al su zdravo skupa i zato na njima radim samo po narudžbi. Brez obzira na njevu veličinu i tu se šepure zeke koji vuku kola.
Uvirili smo se da je ovo jedna zaista srićna familija, di se ljubav ne krije, već svaki dan pokaziva, pa iz nje i nastaju tako lipa dila. Marinko kaže kako i danas čuva šal koji mu je Ljilja naštrikala kad su bili momak i cura.
Okruženi svojim radovima, fmilijarnim slaganjom i pažnjom stvorili su svoj mali svit u kojem nikad nije dosadno.

M. H.

Sa 14 godina sam radio sve poslove (vezo užad, vuko snopove) osim košenja, za to sam bio mali. Od mali noga sam kuvo pa i sad moram kad moja Liza ne mož kuvat – divani Andrija

Na kraj Bajmoka, tamo di su njive prve komšije, e pa oma priko puta živi bračni par Andrija (76) i Liza (79) Beretić. Žive nji dvoje starački život. Ne žele ić živit kod dice, nego se sami snalaze

Šest razreda škule u tri države

Andrija je kazo da je rođen na salašu nedaleko od Mišićeva, a majka Liza isto na salašu blizo Bajmoka. Bać Andrija je pun pripovitke. Malo sam išo u škulu, samo 6 razreda i to u tri „države”, u Kraljevini Jugoslaviji za vrime Madžara, i kod komunista. Divanio mi Andrija o svom ditinjstvu i kazo da je bio najstariji. Sa 14 godina sam radio sve poslove (vezo užad, vuko snopove) osim košenja, za to sam bio mali. Od mali noga sam kuvo pa i sad moram kad moja Liza nemož kuvat. Jeto, sirota šlogirana je pa leži od još od 1995. godine. Rano sam krenio u momčenje. Imo sam curu na Rati, pa sam zdravo slušo baću da mi da konja, da ne iđem pišce. Onda bicigla baš i nije bilo.

Komšinca postala žena 

Odselili smo se na Pačirski put nedaleko od Bajmoka, a u komšiluku je bila moja Liza. Često je prolazila stazom koja je vodila pored našeg salaša. Najgore je bilo kad sam je noćom pratio do njezinog salaša. To su mi nana i baćo naredili da ona ne iđe sama. Meni prvo bilo milo, kaže sagovornik, a kad sam se vraćo sam, kuruzi šušte, a meni se čini da kogod iđe zamnom. Pitala sam ga jesul išli i na igranke, a on kaže: Išli smo kod Luca, Hartona, kod Bogdana, kod Gala išo sam borme u tančuru da naučim igrat engleski valcer, step, slofoks.
Počo sam se udvarat mojoj Lizi, na priliku vako: pitam ja nju bil se tila udat za mene. Imo sam 18 a ona 21 godinu. Sve se mi dogovorimo.

Štafir u bućuru ispod klupe kuružne

Ona spakuje svoje bućure i metne kod klupe kuružne. Bila je to naša tajna. Al kad su se pojavili svirci iz Tavankuta, a svirala je Đukina banda na fijakerima, moro sam priznat da će Liza uskočit. Bilo je to 19. novembra 1950. godine. Dalje Andrija kaže, da su prija vojske dobili prvog sina, a posli još jednog i ćer. Nuz put nam je kazo i da njegova mama nije mogla virovat da je dovo uskočkinju, pa nije tila ništa kuvat. S druge strane kad je Lizina mama čula da joj ćer uskočila, pa još za njeg – kojeg nikako nije volila, sve je porazbijala po kući. Al, jeto nji dvoje su dokaz da se i take nevolje mogu zajedno proć.

Dobar i vridan radnik

Nisam imo škule, kaže sagovornik, al sam zato bio dobar majstor. Svašta sam znavo napravit. Puno puti sam nagrađivan ko najbolji radnik i onda su me slali da putujem. Ovu kuću di sad živimo počeli smo pravit 1950. godine. Al i to teško, prvo smo završili jednu sobu i zatvoren ambetuš, a posli ostalo. Danas kad se osvrnem, bio je to jadan život. Pa opet, žavo mi što nismo više šporovali, moždar bi više uspili uradit. No, sad je sve prošlo, natrag više ne mož. Sve sam radim, pečem kolač, kuvam – divani Andrija i pokaziva lakumić koji je dan prija mojeg dolaska peko. Ni mi je ništa teško uradit za moju Lizu. Ne volim da budnemo ni malo rastavljeni. Lipo bi bilo zajedno otić na onaj svit. Nikad nisam zažalio što sam se mlad oženio. Al moram kasti mladima da njim za dugačak brak triba puno praštanja.

B. P.

U vrime kad je dan sve duži, priroda se lagano budi, sve okolo zeleni, mnogi vole izać i šetat. Al nije taka i Ana Petrov, ona vridno radi i stvara svoja mala remek dila od razni materijala i tehnika. Zatekla sam je kako šara jaja za Uskrs, dobrim ranije, kako bi sve na vrime bilo gotovo.

Po prirodi skromna, Ana kaže kako je uvik u životu bila zadovoljna s malim, a sriću je našla u svojoj dici. No, danas kad ji je već izvela na put i kad oni imaje svoj život ostaje joj dosta slobodnog vrimena. Njega potroši zdravo kreativno. Kako, to vide svake godine mnogobrojni positioci izložbi po Subatici, Beogradu, Selenči. Al najvirnija joj je saradnja s KUD Bunjevkom, di nema izložbe brez njezini eksponata.

Tajna uspiha kod Ane Petrov je moždar i u tom što ona ne radi po naručbinama, već iz čistog zadovoljstva. Kaže kako od tog ne bi mogla živit, jel bi za tako zarađivanje tribalo daleko više radit, a to onda više ne bi bilo to. Jel njezni su radovi unikati, svaki je zaseban i neponovljiv. Jeste da ima motiva koji se ponavljaje: Ima ko me i zadirkiva što furtom crtam srca, al za mene je ljubav najlipče i najplemenitije osićanje. Nije to samo ona ljubav izmed muškarca i žene, ima još toliko oblika ljubavi oko nas i u nama. Pa kad je tako, zašto ne bi to i prinosila u svoj rad? Imam parove koji svake godine kod mene dođu kupit šarena jaja. A tu su i matere, koje dođu kupit jaja da budu najlipča kad se budu davala polivačima, jel triba ćeri i udat – kaže Ana.

Zanimalo me je otkaleg Ani inspiracija za sve te radove:

Uzmem strane časopise, prilistam i to mi pokrene maštu, a dalje je već sve moje. Tako sam jedared u novinama vidila porcelanskog zeca, a ja sam ga posli napravila od kuružnje. Jednostavno što zamislim to i opravim.

Najviše volim radit s ljuskurom, iako je to najprljavije i najpipavije. Kad nabavim jaje prvo ga triba oprat, izbuši se rupa s specijalnom bušilicom, pa se medicinskim špricom izvuče jaje. Opet ga dobro perem, pa ga iskuvam u prašku, od čega postane tako ko snig bilo, onda ga isperem i osušim, i spremno je za rad. Jedno oslikano jaje triba sušit oko 7 dana, da se farba ne bi skinila. Posli je to zdravo postojano, možte samo sagrebat, i to ako se jako trudite, jel skinit s acetonom – objasnila mi je Ana.

Ljuskura je opet najizdašnija za rad. S početka sam je sama farbala, al sam ubrzo uvidila da za to nema potribe, jel je ona već i sama iznijansirana i najlipša prirodna. Iako se i nako farbana dobro prodavala, znači sviđala njim se. Upravo s ljuskurom sam i počela radit 90i godina, i to sam pravila cviće. Ne radim nikad u kombinaciji s veštačkim materijalima, sve je prirodno i čini mi se da na taki način mož opravit sve.

Pitam je otkaleg joj talenta za taj poso i jel se čime bavila i prija:

Mislim da smo mi kadgodašnja dica iz vrimena kad smo sami pravili svoje sigračke svi bili pomalo nadareni za vaki poso. Sićam se da sam s materom plela otirače za noge, papuče, birala sam ljuskure za postelju. Radila sam i ručne radove svake fele. A i moj baćo je imo vešte ruke i bio je zdravo dobar majstor, koji zna svašta opravit.

Imali smo u avliji pravi mali ringišpil, s motorom, koji je vrtio svu dicu u Đurđinu. Imali smo i magarca i zdravo smo ga volili, kod nas je vuko spirine, a baćo je opravio mala sonca u kojima se sankalo zdravo tušta dice. Kad je već omatorio baćo ga prominio za krunjač kuruza, al je magarac sam došo kući, a mi ga dica sakrili i nismo ga više dali.

Teške 90e godine i Anu su dobrim dovatile. Posla je u njezinoj firmi bilo sve manje i manje, pa je očla kod krojača radit, jel tribalo je škulovat dvoje dice. Kad je i to pristalo, vratila se iz varoši na salaš dvorit baću i mater, i valdar u tom ponovnom bliskom susritu prirode al i potribe za dodatnim izvorom novaca počela je radit s ljuskurom.

Pitam je jel ima kome prinet znanje. Kaže njezina ćer nije zainteresovana to radit. Al su joj zato njezine iskrene kritike dragocine.

S nostalgijiom, kogod svaka mater, gleda slike kad su dica bila mala, pa je njima štrikala i plela.
Svako vrime nosi svoje – kazala mi je Ana za kraj, i nastavila tamo di sam je prikinila.

S. K. O.