Bunjevci

TRADICIONALNI OBIČAJI BAČKI BUNJEVACA

Kroz svoje dugovikovno mukotrpno bitisanje Bunjevci su i porid veliki seoba i asimilacija uspili dobro sačuvati svoj jezik, viru i običaje, po čemu su danas pripoznatljivi i svojstveni. Malo je stari tradicionalni običaja sačuvani u neprominjenom, izvornom obliku. Većina potiču iz stari vrimena jer Bunjevcima običaji oduvik pridstavljaje osnovu življenja, kalendar u vrimenu i prostoru,
pa i svaki smiso i želju za napridkom u životu. U većini običaja brez obzira na velik uticaj novi tehnologija, savrimen način življenja, drugi kultura i novi pravila života, svoje običaje Bunjevci i danas svetkuju sa puno poštivanja, ljubavi i životne radosti.

Stari bunjevački narodni običaji najvećim dilom vezani su uz rišćanske svece, protkani su virovanjima i starovirskim narodnim običajima. Životni ciklus čovika, od prija rođenja pa do posli smrti, ima svoja pravila od koji su nastali tradicionalni običaji kod
Bunjevaca (kod rođenja, svatovi, kod smrti). Prirodni ciklus života u svakom godišnjem dobu ima posebna virovanja, od čega su nastali običaji - disnotori, setve, berbe, žetve…

Ima nikolko običaja za koje se kaže da su od pantivika, el da je običaj nasto još u staro vrime iz Starog zavita - u staroj viri - kako ji Bunjevci često zovu starovinjski. Taki su: Poklade, Cvitna nedilja, Kraljice, Advent, Sv. Luča, Badnji dan…

Ako je u bližoj familiji bilo pokojnika, te godine se nisu slavili sveci.

ZIMSKI OBIČAJI KOD BAČKI BUNJEVACA

a osnovu skupljeni podataka, učestvujuć u najnovijem terenskom etno istraživanju grupe mladi stručnjaka iz Beograda i Zagreba
pod nazivom „Poštovanje balkanske različitosti” u 2002. godini po Bajskom trouglu (Subotice, Sombora i Baje), di vikovima žive Bunjevci, na osnovu višegodišnjeg pritraživanja po starim zapisima razni hroničara, istoričara i drugi, potvrdilo se kazivanje starog svita da Bunjevci imaje neprocinljivo bogatstvo uzvišeni tradicionalni narodni običaja, šta ritko koji drugi narodi imaje.

Bunjevački narodni običaji su zdravo svečani i porid teškog života poštivali su se ko posebno naslidstvo pridaka, svako u svojoj moći. Tako virno poštivanje svega nasliđenog: imena, jezika, pisma, običaja, zemlje, imanja, opravdava i sačuvane običaje još iz paganski vrimena.

Poznato je da su Bunjevci kroz vikove zdravo poštivali svoju novu viru, uz nju su vezali sve svoje stare narodne običaje. Ko veliki virnici poštivali su crkveni kalendar, ko jedino štivo, po njemu živili i radili. Bunjevcima ko velikim virnicima „godina” počima sa prvom nediljom Adventa - Došašća.

ADVENT (lat. - dolazak) - Došašće

Počima u najbližu nedilju prija el posli, el baš na sam dan Sv. Andrije apostola koji pada 30. novembra i traje do Božića. Advent - Došašće je virovanje koje je sačuvano još iz Starog zavita.

Obećanoga Otkupitelja narod čovičanski četri hiljade godina, sve želnije, čekaše, za koje vrime Bog pripravi jedan narod, onaj žudinski, iz kojega će se roditi, sve ostale pak narode pripusti on željama pokvarena naravi njihove da hodaju i tumaraju po tminama griha i krivoboštva, i sotim ji pripravi, da osite potribu odkupljenja i koji će ji iz krivoverstva, iz griha iz šakah đavola i zle naravi svoje osloboditi. Ove četri hiljade godina označavaju četri nedilje adventa (došašća Gospodinova) kad se još za mraka, sveta misa služi, a pod njom se piva: Rorate caeli desuper, „rosite nebesa odozgo pravdu “. Ovo vrime, adventsko jest zato, da se i mi pripravimo, te dostojno dočekamo otkupljenja; da se i u naših srcih porodi po milosti svojoj, kako jednoć tilesno, u štalici
se rodi. Rorata - Sveta misa po mraku, znači daje Isus svitlost svita, i ko ovoj svitlosti ne teži, taj će propasti u tminah griha ovoga svita.

U vrime Adventa Bunjevci poste sridom i petkom. Nema svatkovanja, svirke i igranja, sve do Sv. Tri Kralja. Svako jutro se ide na Roratu, a drugi dio dana u poslu se svršavo. Sve se kod Bunjevaca počima i svršava s Božijom pomoći. Tako običaji koji su u Adventsko vrime, odnosno u zimsko vrime, namišteni su veliki sveci, jer se onda manje radilo napolju.

U veće svece se ubrajaju:

4. decembar - Sv. Barbara
6. decembar - Sv. Nikola
8. decembar - Začeće BI. Divice Marije
13. decembar - Sv. Luca
2. ned. prid Božić - Materice (u 3. nedilju Adventa)
1. prid Božić - Oce (u 4. nedilju Adventa)
24. decembar - Badnji dan
25. decembar - Božić
26. decembar - Sv. Stipan
27. decembar - Sv. Ivan
28. decembar - Mladenci - šibari
31. decembar - Svr. godine - Silvester
01. januar - Mlado lito - Nova godina
06. januar - Sv. Tri Kralja

SVETA BARBARA - 4. decembar

Danas se ne štuje Sv. Barbara ko kadgod kad je većina svita živila na salašima. Prominom načina života ovaj svetac je osto u sićanju samo najstarijoj čeljadi.

Sv. Barbara je zaštitnica groma, vojnika i vatrogasaca. Često se vidila prilika (slika) na bunjevačkim salašima, (žena sa zvonikom el kulom s tri pendžera i paunovim perjom). Naši Bunjevci su je štovali zbog česti udara groma u salaše, litinu i kamare, pa su se i stari bunjevački graničari mećali pod njezinu zaštitu. Na ovaj svetac nije se: prelo, šilo, tkalo, pralo, melo, uzajmljivalo i komšijalo, al se moglo otakat vino, palit peć i peć kruv.

Po našim selima danas su vrlo aktivna registrovana vatrogasna udruženja, koja su naslidila brigu od vatre, posebno kod ubiranja letine.

SVETI NIKOLA - 6. decembar

U starije vrime oko Sv. Nikole obično se samo spominju disnotori (karbinjanje u Somboru) kad su se ubijali svinji. Na sam dan Sv. Nikole ranjenici se nisu ubijali toljagom, već se spominje, da su se klali oštrim nožom.

Početkom XX vika uz ovaj svetac vezuje se običaj Mikulaša, koji dariva dicu koja moraju čistit cipele i složit ji spolja na pendžer da bi u njima dobili poklone. Dica se podsićaje da budnu dobra, da mole svako veče Bogicu i dobro očiste cipele, kako bi dobili poklon od Mikulaša. Viruje se daje običaj priuzet od Madžara.

ZAČEĆE BL. DIVICE MARIJE - 8. decembar

Neoskrnjeno začeće Blažene Divice Marije je bunjevački veliki svetac. On nas uči da se Blažena Gospa nije rodila od majke sv. Ane u griju istočnom, ko svaki čovik, nego je i nju Bog pogledom na Isusa, koga je imala rodit, od ljage istočnog grija očistijo, da bi Isus svoje tilo iz neoskrnavljenog tila Marijinog uzet mogo.

SVETA LUCA -13. decembar

Zaštitnica: ratara, papučara, šnajdera, pisara, pileža i sviju što rade čime zavrvastim.

Na prilikama (slikama) sv. Luča prikazana je sa izbodenim vratom, bodežom i svitiljkom (lux,-cis - svitlo) i iskopanim očima na pladnju. Po virovanju sama sebi izbola je prilipe oči da ne bi zavela momke na zlo.

Običaj je do danas sačuvan, čestita se: „Faljen Isus, čestita Vam bila Sv. Luca!”, ukućani bi odpozdravljali: „Živ i zdrav bijo!”. Viruje se da ovaj dan žene ne smidu šit, šlingovat ni prest, el kokoške neće nosit jaja. Dobro je da u kuću uđe prvo muško čeljade, da za vrata ćućne i zaželi puno kvočaka i pilića.

Pridveče se sije žito u čaše da naraste do Badnjeg dana i bude lipo zeleno. Na Sv. Luču nije dobro ništa uzajmljivat i iznet iz kuće, da se srića ne iznese.

Kadgod su rizali grančice svoji voćaka (jabuke, kruške, višnje) mećali su ji u vodu da procvataju do Badnje večeri za božičnu granu. I danas se kod Bunjevaca kaže „božična grana” za božičnu jelku, koja je privaćena tek posli dvadeseti godina pritprošlog vika.

Na dan Sv. Luce, održava se sačuvan običaj još iz Starog zaveta, (pripovida u Bajmaku Štipan Babić), da se urezivaju 13 krugova na prutu, svakog dana od Sv. Luce sve do Božića. Prut simboliše pravednika, koji će se rodit na Božić a krugovi pridstavljaju vrime i želju starozavetni proroka za dolaskom Mesije (spasitelja). Do danas sačuvan je običaj kojeg se pridržavaju divojke i momci, ispisuju se imena na 13 ciduljica. Svaki put posli Rorate bacaju negleduš, po jednu cidulju. Na Badnje veče iza ponocnice ime koje bude na zadnjoj cidulji virovalo se da će du biti budući mladenci.

U narodu je zapamćen i običaj zapisivanja vrimena svakog dana od svete Luce, što je 12 dana do Badnjeg dana. Kako bude vrime ovi dana, tako će bit vrime na godinu u svi 12 miseci.

MATERICE - uvik padaju u drugu nedilju prija Božića i treću nedilju Adventa (Došašća).

Materice su veliki bunjevački izvorni narodni običaj, u narodu nazvan ko - „čelo Božića” - kad se čeka Isusovo porođenje. Običaj kojim se kazuje štovanje materi - materinstvu, kad sva zafalna dica u duši poštuju sićanje na muke s kojom ji mater rađa i velike materinske ljubavi dok ji odranjiva, pa joj rado i veselo iđu čestitat Materice.

Bunjevci Materice i Oce vezuju za IV Božiju zapovist: „Poštuj oca i mater.” Materice obavezno čestitaju dica pa i oženjeni svojim ženama, materama, majkama i drugim bliskim ženama - obavezno udatim.

Panti se običaj da novi zet prvi put dolazi u kuću mladini roditelja i babi čestita Materice, iako su svatovi bili početkom godine. Novi zet se obavezno darivo sa uzimaćom košuljom a ćer sa novim ruvom.

Dicama je dopušteno da idu u druge kuće - poznati. Materice imaje obaveznu čestitku koju dica moraju kazivat da bi ji domaćica darivala:

Faljen Isus, gazdarice!
Čestitam vam Materice.
Ja sam došo priko mora
Da mi date malo ora.
Snašla me je strašna muka,
Da mi date i jabuka.
Vidijo sam i ovaca,
Da mi date i novaca.
Napolju je zdravo zima
Molim jednu čašu vina!

Odgovor je „Navike faljen bio! Fala, živi i zdravi bili!”.

Materčari se časte sitnim kolačima i vinom, darivaj e se tirolskom maramicom, jabukom nazabadanom s novcima i orovima. Ovaki bućur simboliše: napridak, zajedništvo, sriću i zdravlje.

Matarice se i u današnje vrime održavaje u većini bunjevački kuća.

Najlipče je kad se poslipodne svi u familiji skupe kod roditelja u kuću. Tusta puta bude zdravo zima, velika poledica, snižna vijavica i velike daljine, al ništa to ne spričava bunjevačku dicu (svi koji imaju žive roditelje) da održe ovaj običaj, na kojeg su zdravo ponosni.

Kroničari su ga zabilužili samo kod bački Bunjevaca. Ovaj lip običaj poprimili su i drugi, posebno Srbi i Mađari na podunavskom prostoru.

Na ovaj dan obavezno se iđe na groblje pokojnicama.

OCE - uvik padaje U poslidnju nedilju prid Božić, odnosno četvrtu nedilju Adventa (Došašća).

“Oce su bunjevački narodni običaj posvećen očevima, didama, odraniteljima. Svi u kući obavezno čestitaju svojim očevima, muževima, didama, stričevima, ujacima i drugim oženjenim muškarcima.

Postoji običaj kod muške diče, da udaraju paloru da bi dobili srebrnjak. Tom prilikom moraju znat deklamovat ovu pismu:

Nek su slavne Materice
I čestiti Oci
Sad su pune kotarice
Oravi zlovoljci!
Iđte, dico čestitajte
I torbak poneste,
I paloru svugdan dajte
Za strije ona jeste!

Čekaju vas Materice
Čekaju vas Oci
Lipe pune kotarice
Orovo zlovoljci
I jabukaj med orima
Lipa pa crvena
Bugeri su u nji oma
Na polak zabodeni!

Zatim livim dlanom uspravno pokaziva „onom kom čestita Oce” po desnom dlanu križ i kaže: „Križalice, Bogalice, pukac”. Onda mora lupit dlanom da dobro pukne. Ako uspije da pukne, prstom pokaziva dlan da dobije palom - krajcaricu, novac.”

Ni čašćenje ni pokloni nisu zapanćeni ko kod Materica al se običaj sačuvo do danas. Dešava se da Oce padaju na Badnji dan, onda se obavezno posti, veselo je, al bez većeg gošćenja. Obavezno se ide na groblje pokojnima.

BADNJI DAN - 24. decembar

Badnji dan je velik radni svetac, po bunjevačkom redu i običaju, na ovaj dan strogo se posti (suši), cio dan, dok zvižde ne izađu. Sve do posne al bogate večere, uz znak pokore za ljudsku grišnost.

Viruje se da se nesmi niko udarat, jer će se na tom mistu javit čir, onom ko udara. Ništa se iz kuće ne iznosi da se srića ne bi iznela.

Obavezno se iđe na groblje i nosi zeleno žito na grobove, bližoj rodbini. Badnji dan je za žene kadgod počimo rano u zoru, oma posli Rorate. Pripravljale su puno ila, završavale spremanje, pekle su božične kolače, med kojima se posebno ističe kolač „božićnjak” koji je karakterističan i svojstven po izgledu samo kod Bunjevaca. Pripravljale su bogatu posnu večem, ukrašavale kuću po bunjevačkom redu i običaju.

Muški svit u kući na Badnji dan samo namiriva josag i pripravlja ogriva. Najstariji muški ima za obavezu da zamedlja rakiju.

Simboli Badnjeg dana i čilog Božića su: slama, božićnjak, božična grana, zeleno žito, žito, med, zamedljana rakija, bili luk, jabuka, vino i Betlehem.

Slama - Isus se rodio u štalici na slami. Božićnjak je kvasni kolač koji simboliše zajedništvo i viru u stvoritelja i rođenje otkupitelja. Božićna grana - drvo ko simbol života, danas -jelka. Zeleno žito - simbol obnavljanja života. Žito - simbol opstanka. Bili luk - simboliše čovčiju grišnost i gorčinu duše. Med - potire oštrinu luka, to su riči sv. Otkupitelja.

Zamedljana rakija - ima zajednički simbol meda i luka. Uzimanjem se potvrđiva spremnost za Isusa neugodnosti trpit.

Svića - koja gori čilu noć je simbol Isusa Krista, koji je svojom naukom posto svitlost svita. Jabuka - simbol zajedništva, i siče se na toliko kriški koliko je čeljadi za astalom. Slika ljubavi i zajedništva što je Isus dono rođenjem med nas. Vino - se isto nazdravlja i pije iz iste čaše u znak zajedništva i ljubavi, sa ostatkom vina trne se svića posli večere. To pridstavlja da ćemo svi umriti i da smo u smrti svi prid Bogom jednaki.

Betlehem - štalica sa Isusom i drugim likovima, po tumačenju Svetog pisma, izrađivana od slame, kuružnje, tista a kasnije gipsa, keramike i porculana, zauzima glavno misto ispod grane.

Pripravljanje astala - za Badnje veče astal se pripravljo bogato i svečano, što simboliše Božije darove, kojim je obdario čovika, pa se od svi plodova pomalo meće, il na pod, il na astal, da se ove noći zafali Bogu na tim darovima.

Usrid sobe, obično ispod slimena prid pendžerima, postavlja se dugačak astal da mogu sist sva čeljad. Pod njega se prostirala slama, mećale su se i kose, motike, grablje, amovi, zobi, kuruza, sina i žita. Na astal, prije neg se prikrije svečanim bilim čaršapom, raspe se šaka slame il sina. Na čelu astala stoji božična grana ukrašena vatom, vilinom kosom, krep papirom i salonskim šećerom. Ispod grane stoji velik plitki svečani tanjir u kojem je božićnjak, oko njega dvi-tri lipe jabuke, orovi u ljuski, suve šljive i smokve. Porid se meće isklijalo zeleno žito, u kojeg je zabodena na sridini svića. I čaša sa zrnevljem žita u kojoj je bila velika svića, koja je gorila čilu noć. Kadgod su se pravili i jaganjci od vate.

U boci zamedljana rakija, zdilica sa medom i očišćenim orovima, bilim lukom i jabukom isičenom na kriške (koliko čeljadi ima za astalom). Astal se postavlja najsvečanije, koliko je moguće. Početkom XX vika postavlja se i mali betlehem.

Večera na Badnje veče - morala je bit kako su stari Bunjevci kazali „po bunjevačkom redu i običaju”.

U kuću prija same večere dolazio je položaj koji prvi čestita: „Faljen Isus, čestitam Vam Badnje veče!”. On se čeka na nogama, odpozdravljaje svi: „Navike faljen bijo! Ti živ i zdrav bijo!”. Položaj uzima badnjaču sa ognjišta i s njom udara u prag el dovratak, i blagosiva ričima: „Koliko varnica toliko pilića, pućića, prasića, ovčica, ždribadi, teladi…, nek da dragi Bog!”. Onda vrati badnjaču na ognjište, pa ćućne iza vrata i ponovo poželi domaćici: „Ajd, nek vam ove godine kvočke side, nek vam da dragi Bog.” Ukućani na sve uvik odgovaraju: „Nek da dragi Bog! Živ ti i zdrav bijo!”.

Prije neg se i sidne za astal, otac izađe prid kuću i pukne iz puške u znak da je vrime za večeru. Sida se za astal, položaj uzima sviću iz žita i nosi je na ognjište daje užeže; vraća se u sobu i pozdravlja ponovo: „Faljen Isus, čestitam Vam Badnje veče!” i sida za astal, di ima posebno misto pored najsatrijeg - starešine kuće. Na pozdrav mu svi u kući odgovaraju:” Uvik Isus faljen bijo, i ti živ i zdrav bijo!”. Domaćin ga za to vrime blagosivlja zrnevljem žita. Na redu je zajednička molitva naglas. Viruje se daje molitva divan s Bogom, čin zafalnosti i ljubavi. Nakon molenja, domaćica unosi posnu gravom čorbu uz isti pozdrav: „Faljen Isus, _ ČestitaiTi Vam Badnje veče!”, domaćin je blagosivlja zrnevljem žita. Prvo starešina kuće ustaje i nazdravlja sa podignutom bocom zamedljane rakije, uz zdravicu: „Čestitam Vam Badnje veče, nek nam dragi Bog dade i na godinu vako svi zajedno nek se skupimo u zdravlju i veselju i još boljem blagostanju!”. Svi redom popiju gutljaj, posli svi uzimaju prvo luk, orove i jabuku s medom.

Posli čorbe na astal se dodaje papula (nagusto gra), nasuvo s makom i orima, riba i pleten kolač. Na kraju se pije vino iz iste čaše po starosti, s vinom se na kraju gasi svića. Stari su obično kazali na koga dim ode taj će prvi umrit. Sa astala čilu noć ilo se ne sklanja, jel to veče niko ne smi bit gladan, ni slučajni prolaznik, ni josag, ni ker, ni mačka, pa ni „tiče nebeske”.

Posli večere obično se zabavilo s dicom: izvlačila se slamka ispod čašapa, čija je bila najduža taj će najduže živit. S dicama se valjalo u slami i bacalo njim se ora. Dica bi ji lupala i ila, ko simbol zdravlja i čvrstine, ljuske od ora su se bacale pod astal da bude
više pilića. Pivale su se božične pastirske pisme: „Hajde braćo da idemo”, „Marija Divica sinka rodila”… Dica su ostajala spavat na slami, dok čeljad i veći idu na ponoćnicu.

Mlađi posli večere idu čestitat Badnje veče, kadgod davno išli su Betlemari a kasnije su se održavale Vašange.

Božićnjak je kvasni kolač koji se samo kod Bunjevaca pripravlja za Božić u ovom obliku. Božićnjak ima simbol zajedništva svega živog na zemlji. Od Betlehema do prikazivanja svega živog na salašu, koje bi tribalo bit za astalom kad se moli Bogu. Čeljad su oko astala, a sve živo što ji okružuje je prikazano na Božićnjaku. On se pripravlja od dobro zakuvanog kvasnog tista, u tri dila (lepanje) u koji se metne novac, poslažu se jedan na drugi i obaviju pletenicom, priko gornje se pribace dva usukana tista u obliku križa, kojim su krajevi razdvojeni, da bi se namistila ružica, ko i na sridini. Onda se slažu druge figure već napravljene od beskvasnog tista: Misec, Sunce, cvitovi, žitno klasje, loza, bure, grančice, tiče, kokoška s pilićima, pucka, krmača s prasicima, ovce, jasle i volovi… Najvažnije misto ima Majka Božija povezana s maramom na dva kraja (povezana bunjevački) s malim Isusom i mali anđo ko čauš, navistitelj Božića. Tako napravljen kolač Božićnjak se peče. Običaj je da se za velike svece, sva čeljad budu uvik u svojoj kući, baš zbog simbola zajedništva. Za Božić peku se obični pleteni kolači, bez ukrasa koji se idu umisto kruva.

Položaj i badnjača

Položaj najčešće bude mlađe muško dite, drag deran u gostima, mož bit i slučajni gost namirnik, koji najčešće ostaje čilog Božića i bude najvažniji gost kojem se posebno udovoljava. On nosi badnjak, pali sviću i čestita Božić. Položaj je simbol ljubavi čovika prema bližnjem svom.

Badnjak je komad tvrdog drveta ko simbol svitla i topline. Spomen na ognjen stup koji je gorio i pokazivo put Izraelcima kad su izlazili iz Egipta.

Posebna pažnja posvićena je bunjevačkom običaju prija same večere na Badnje veče kad položaj unosi badnjaču.

Betlemari

Ovaj običaj je skoro zaboravljen, ima podataka da je postojo u vrimenu dok su Bunjevci većinom bili rasuti po salašima na nepriglednim ravnicama di nisu imali u blizini crkvu. Umisto ponocnice u crkvi, sami sebi su upriličili običaj u kojem su ukazivali na veličinu rođenja malog Isusa. Okupljeni u grupe, pravili su male crkvice, koje su pridstavljale mali Betlem, štalicu di se rodio Isus. Crkvice od daščica postavljene na nosiljke, nosili su od salaša do salaša. Muškarci i muška dica, kad bi ušli u salaš svi zajedno bi pivali božične pisme, domaćini bi ji častili i darivali, a oni bi posli išli dalje.

Bogica

Zabiluženo je da su starija čeljad obučeni u bile čašape priređivali za svoju malu dicu šalu, da im Bogica donese poklon. Dica su se kadgod bojala nepoznati, pa su dugo virovala i pripovidala doživljaje. Na selima i danas dolazi Bogica dicama.

Vašange

Pamti se ko stari običaj, a kod niki Bunjevaca postoji i danas. Većinom slučaja pokupi se društvo od 3-5 pari čeljadi sridnji godina, namaškarani u krpe, umazani čađom i kojekakim farbama, prave veliku larmu s loncima i poklopcima, obalaze komšije, poznate
i nepoznate.

Zbog prikomirnog pića nerado se primaju u kuće, pa običaj lagano nestaje.

Ponoćnica

Vrime ponoćne mise za Bunjevce znači svečano okupljanje sviju koji mogu otić u crkvu, da dočekaju vrime rođenja malog Isusa. Porid pridike i molitve svi pivaju božične pisme „iz srca”. Kod Bunjevaca vrlo pripoznatljive su: „Hajte braćo da idemo”, „Spavaj mali Božiću”, „Marija Divica sinka rodila”, „Zdrav budni, mili gost.” Nakon mise prid crkvom se pozdravlja sa: „Čestitam Vam Isusovo porođenje!” Vrativši se sa ponocnice domaćini bi budili i naranili josag, oslovljavajući ji sa imenima. Crvena lipa jabuka baca se u otvoreni bunar, iz kojeg su napajali josag sve do Tri Kralja. Kad izvade jabuku, ako je lipa biće zdravi, ako otrune biće bolesnog josaga. Na ponoćnici uvik je puno svita i gužva, pante se šaljive zgode da su huncuti u gužvi pozašivali svitu odila jedno za drugo, pa kad krenu ne mogu se razdvojit. Tako se zbijala šala i veselje. Posli ponoćnice iđe se kući i idu se pača. Veliki dio običaja se i danas drži, prominjen u zavisnosti od sridine življenja (na salašu el u varoši). Spomenuti simboli ni danas nisu zaboravljeni. Poslidnji godina organizuju se izložbe narodni rukotvorina, pa i pozorišne pridstave u kojima se prikazivaje bunjevački običaji na temu Božića.

BOŽIĆ - 25. decembar

Na Božić se slavi spomen na rođenje Isusa Sina Božijega. Iđe se na sve tri svete mise u crkvu, u spomen trostrukog rođenja Kristovog. Sva čeljad se ispovide da bi se pričestili na Božić. Oblače se svečana zimska ruva, posli sv. mise iđe se kući na užnu. Na ovaj veliki dan obavezno se pozdravlja sa svakim: „Faljen Isus, čestitam vam porođenje Isusa!”.

Red je da se do Božića izmire dugovi. Kod Bunjevaca se kaže: “Koje dužan - na Božić je tužan!”, i još se oprosti svima za uvride! Na Božić se svečano svetkuje, nikakog posla se ne laća, samo se kuva i rani josag.

Važno je da čila familija zajedno za astalom bude na užni, koja se pripravlja na poseban način. Užna počima palenjem sviće, blagosivanjem i molitvom, nazdravljam’em, unošenjem ila, gašenjem sviće (isti tok običaja ko za Badnje veče).

Za Bunjevce vikovima se poštiva tradicionalna „pečena pućka” za Božić. Za užnu se spremalo tradicionalno ilo: zlatna friška čorba od pivca il morkače, kuvano meso sa sosom od višanja, pečena pucka sa duncom (šljive, višnje i briske), kiselim (krastavci, paprike). Na kraju idu sitni kolači, puno fela.

Bukarica je nakićena boca s vinom, pokadkad u šali i pečenim batakom nosila se obično na Božić posli podne, u rodbinu i komšijama, kumovima u znak poštivanja i prijateljstava uz čestitanje Božića. Domaćin prima bukaricu, i svi piju to vino, u znak poštivanja običaja i prijateljstva.

Vino iz bukarice znači prvu mučeničku krv prolivenu za spasitelja svita. Bukarica se morala popit u svakoj kući, a domaćin u čijoj je mora bukaricu ponovo napunit. Livalo se najbolje vino.

SV. STIPAN MUČENIK - decembar

Po Svetom pismu on je prvi znavo i tio za Isusa umrit, zato se slavi oma drugi dan Božića. Na Sv. Štipana - drugi dan Božića, kod Bunjevaca stariji svit ide čestitat Božić, zato što se na prvi dan Božića ne iđe nigdi. Udate mlade žene na ovaj dan roditelji darivaje sa kolačima, nose joj, el ona dolazi u goste, ko znak daje roditelji nisu zaboravili i da se staraju o njoj. Danas se na Sv. Stipana nosi bukarica. Ova promina je došla uslid velikog poštivanja prvog dana Božića. Oni koji nose bukaricu često zaborave kaki je red.

SV. IVAN EVANĐELISTA- decembar

U Svetom pismu se kaže da se sv.Ivan puno mučio i patio za Isusa, al mu nije data zgoda da za njega i mučenički umre.

Na Sv. Ivana se blagosiva vino u crkvi. Od ovog vina svi piju, a ostatak razliju u burad u znak da vino ne škodi onima koji ga troše.

Koleda su božični običaj za koji se zna i danas, al se već odavno ne obavlja. Koledari su bili većinom grupa od 6 momaka, koji su obilazili kuće pridveče, di je još gorila svića i pivali su koledarske pisme. Domaćini bi ji darivali: jajima, kobasicom, šunkom, brašnom, suvim šljivama i punili im čobanju vinom. Koledarske pisme su skupljene i zabilužene kod više sakupljača. Običaj koleda kod Bački Bunjevaca bijo je zabilužen samo na Sv. Ivana. Do danas su ga sačuvali Bunjevci u Dušnoku u Mađarskoj.

MLADENCI - ŠIBARI - 28. decembar

Sićaju nas na onu dicu koju je Herod dao u Betlemu pogubit, mislivši da će med njima bit novorođeni Spasitelj.

Šibari - na ovaj dan običaj šibara nas opominje da za Isusa i mi rado primamo naše i patnje i progonstava.

Na Mladence Bunjevci idu na sv. misu, običaj je kad se u kuću uđe da se čestita: „Živi i zdravi bili Mladenci!”, a ako ima diče šibaju se i pitaju: „Koliko ima mladenaca?” sve dotle dok ne odgovore: „Koliko u godini svetaca”.

NA SVR GODINE - Silvester, 31. decembar

Na ovaj dan ide se na misu zafalnicu, di se moli zafala Bogu za milost. Za užnom se siče i podili Božićnjak na toliko komada koliko ima ukućana. Ko nađe novac el srebrnjak biće srican te godine.

Kod Bunjevaca je običaj da se na svece ne ide od kuće, već se svetkuje u krugu familije, tako se i za Svr godine ostajalo kod kuće, na večeri koja je bila svečana ko za Badnji dan, samo se nisu palile sviće i drugo. Stariji su obično kazali da na te dane:
„Svaka tica voli bit u svom gnjizdu, pa i čeljade”.

No mlađi su friško priuzeli gradski, odnosno moderni način proslave, pa posli večere odlaze na doček Nove godine.

NOVA GODINA - je „uspomena na obziranje Kristovo kad je prvi put svoju skupocenu krv za nas prolio”.

Bunjevcima je isto vrlo važno otić u crkvu na sv. misu i molit se Bogu za milost i zaštitu, da ji sačuva od zala i nevolja u pridstojećoj godini. Na ovaj dan su pažljivi, jer se kaže, kaki si na Novu godinu taki ćeš bit čile godine.

SVETA TRI KRALJA- BOGOJAVLJANJE - 6. januara

Ovaj dan se Isus osim Židovima javio i poganima, koje su sv. Tri kralja zastupala. [3] Ovo se čini na uspomenu svatova u Kani i Isusova krštenja u riki Jordan.

Na Sv. Tri Kralja crkva blagosiva vodu s kojom se sve škropi: u kući, njive, vinogradi, nosi se i na groblje. Svaka kuća dobije blagoslovljene krede i tamjana. Na vrata kuće ispisuje se kalendarska godina i inicijali Sv. Tri Kralja, - „ G-M-B” - Gašpar, Melkijor i Boldižar - a tamjanom se kadi stan.

Tri kralja je svetac kad konačno počinju veselja, disnotori, prela, druženja. Odnosno, Poklade počinju od Tri kralja.

Literatura:

1. Blaž Rajić, Velika Duhovna mana ili duše hrana molitvama i pismama za kršćane katolike, tom. II, Subotica 1908.
2. Ante Sekulić, Bunjevački narodni običaji, Narodni život i običaji bački Bunjevaca, Zagreb, 1986. 334-353.
3. Danica ili kalendar za Bunjevce, Šokce i Hrvate, Budimpešta, 1942.
4. Mara Đorđević Malagurski, Bunjevački običaji u slikama, Subotica
5. Lajčo Budanović, Velika Slava božja u molitvama i pismama, Budimpešta, 1908.
6. Antun Gabrić, Bunjevački narodni običaji, Zbornik predavanja znanstvenog skupa, Subotica, 1987. 243-246
7. Ivana Sandić, Seminarski rad, Tradicionalna proslava Božića kod Bunjevaca, Subotica, 2004.
8. Ljudevit Vujković Lamić, Bunjevački narodni običaji, Subotičke novine, od 15. i 22.VII 1938. na str. 3.
9. Etno-terenska istraživanja, Poštovanje balkanske različitosti, Zimski običaji Bunjevaca i Šokaca, Beograd 2002.

Priredila: KATA KUNTIĆ