Bunjevci

Makar koliko su na bunjevački narod uticale velike promine, ko što su dugovikovna priseljavanja s jednog dila zemlje na drugi, česti uticaj novi sridina i političke ideologije, Bunjevci nisu dali da im se iz duše otme ono stoje najvažnije, a to je naslidstvo pridaka: ime, jezik, kultura i bičaji.

Sve gori navedeno dosta je pomoglo zaboravu, manjih, čilih el dilova običaja. Međutim, važno je spominit daje osnova pravila i planiranja života u godini kod Bunjevaca vezana baš za običaje koji imadu svoje misto u godišnjem kalendaru. U ovim prilipim izvornim bunjevačkim običajima sačuvanim do danas osića se snaga vire i duovnosti.

KORIZMA

Oma posli Poklada, vrimena veselja i opuštenosti, ulazi se u vrime Korizme. Vrime u kojem se sve umiri, kad se sav svit kršćanski pripravlja za duovno i tilesno iskupljenje.

Sveta korizma - počima se čistom sridom kad sv. crkva pepela i opominje nas „da smo prah i u prah se imamo opet pritvorit, zato da osobito zauzmemo se za umrlu dušu svoju, za koju je Isukrst život svoj žrtvovao.

Vrime korizme je vrime od 40 dana kad se svi krišćani pripremaje za duovno pročišćenje i otkupljenje kroz veliku post, u znak sićanja na Isusove muke u pustinji. Korizma traje od Ciste sride - pepelnice do Velikog četvrtka prid Uskrs, odnosno poslidnje Isusove večere.

Lipi dani dopuštaje, a i priroda čovika je da pokaže veću marljivost, u svakom poslu a posebno u polju na njivi i imanjima, u vrime Korizme i priprave prid Uskrs. Porid veliki poslova i marljivosti u Korizmi se posti, pa sejedared smi do sitosti najist, i to samo posnim ilom. Ono šta se zaštedi triba podilit ko milostinju, iđe se na put križa i moli se za oprost grija. Svatkovanje, veselje, igranje i bučna skupljanja u vrime Korizme „su zabranjena”. Najveću snagu vire pokažu oni koji se odreknu najveći poroka: pušenja
i pića, kartanja, el čega još goreg. Za oslobađanje grija važno je redovno ić na sv. mise, ispovidat se i pričestit se na Uskrs.

U korizmenom postu oduvik se znalo kad se šta mož ist, jedared na dan smi se do sitosti naist, i to posnim ilom, a ujtru i uveče pomalo. Dok se nediljom, ponediljkom, utorkom i četvrtkom obično kuvala kaka suparna čorba (s paradičkom il zeljem), zapržena
sa zdravo malo masla, razne vrste nasuva, kolači od dizanog tista (lakumići, pogačice, kiflice, pogače), jaja, mliko, kiselna, sir, skorupaca. Sridom, petkom i subatom ide se skroz šupama čorba, kuva se krumpir u kori, suva pogača, kišo kupus, kadgod se dicama mazalo na kruv: pekmeza, meda i sa šećerom se posipalo. Na Velik petak stariji ne idu ništa, neg skroz „suše” smile su se samo pucat kokice.

I nediljom u Korizmi ilo se kokica, kad su se mladi skupljali na divan, sigre, loptanje. Sve je bilo brez posebne vike i larme, niše smilo čak ni zviždit. Kadgod se pazilo da se oblače i tamnije boje ruva sa skromnijim detaljima.

Kadgod su naši Bunjevci na salašima, rasutim po panonskoj ravnici, daleko od crkava, bili prinuđeni sebi pravit misto di bi se Bogu molili. Kadgod su i drevni Sloveni dizali kipove od kamena il drveta svojim bogovima Perunu i Svetovidu. Tako su imućniji Bunjevci na većim putovima podizali križove, posvićivali ji Bogu il kakom drugom svecu. Pod križ išlo se sa svi okolni salaša, da se mole, ispovidaju i poštuju viru u Boga. Do danas su sačuvani ovi križovi, prid kojima se Bunjevci mole. Stari križovi se čuvaje i poštuju na staro vrime. Vrimenom, kod niki križova napravilo se više kuća, manja sela, koja sad imadu svoj svetac, po kojim je križ podignut. Na taj svetac, zdravo je svečano, ide se na misu pod križ, održava se proštenje, igranke i veselja.

Prid Korizmu se spremaju i uređuju križovi, kite prolićnim cvićom (jorgovanom, zumbulom, lalama, jacintima). Ne srni se zaboravit očistit i okitit grobovi pridaka.

U korizmene i uskršnje običaje spadaje:

Cista srida - pepelnica
Sv. Joso -19. mart
Blagovist - 25. mart
Cvitna nedilja
Velik četvrtak
Velik petak
Velika subata
Uskrs
Vodeni ponediljak

Svi ovi veliki sveci po Gregorijanskom kalendaru, sem Blagovisti, su pokretni sveci, pa često čujemo da stari kažu kako je ove godine Uskrs „dosta rano” el „zdravo kasno”.

ČISTA SRIDA - PEPELNICA

Prvi dan Korizme - Čista srida je svetac koji se kod Bunjevaca vrlo poštiva i posebno iščekiva, kako zbog virski, tako i narodni običaja, koji su vezani za ovaj dan i čilo vrime Korizme.

Crkveni običaji i vira na Čistu sridu nalažu da se ide na pepeljanje u Crkvu i Put Križa na Kalvariju. Na Kalvariju se ide čile Korizme, sridom i petkom (u Somboru se iđe nediljom) obično u 3 sata posli podne.

U bunjevačkim kućama na Čistu sridu se pamti običaj da su žene domaćice iskuvavale u lušiji i šikarile sve sude, tako da ni slučajno na njima ne ostane nikake masnoće. Zato što se u pokladno vrime, koje je prid Korizmu, puno klalo, pravili su se disnotori
(karbinjanje u Somboru) i prela, di se pripravljalo puno mrsnog i masnog ila. Sve mora bit posno, pa i sami sudi, koji su se kadkad i u pepelu prali.

Na Čistu sridu panti se običaj „vučenje panja”. Stariji momci koji se nisu bili vridni oženit, u vrime poklada se skupe, zavežu panj pa ga vuku po ataru el selu. Kad naiđu na stariju divojku koja se nije udala, u vrime poklada, natiraju je da poljubi panj.

Ovaj običaj se održava još samo u Ljutovu kraj Subotice.

BLAGOVIST - 25. mart

To je svetac po kojem se poštuje sićanje na dan kad je bili anđo dono sv. Mariji „blagu vist” da će ona porodit obećanog otkupitelja i da će njegovo ime bit Isus. Tumači se da je na ovaj dan sv. Marija odpuštena iz Solomonovog hrama i data na čuvanje Josipu iz roda Davidova.

Kod Bunjevaca stari običaj je da triba ujtru „prija zore” popit bar jednu čašu crvenog vina. Viruje se da će se vino pritvorit u krv, kažu „vaća se krv”. Često je ovaj dan poslidnji s postom, pogotovo onima koji prikrše strogu korizmenu post.

VELIKA NEDILJA

Velika nedilja se zove jel se ponavlja uspomena na najveća krišćanska događanja, sićanje na smrt Isusa-čovika, koji je umro radi otkupljenja ljudskog roda.

CVITNA NEDILJA

“Danas unigje Isus svečano u Jeruzalim, narod ga rado čeka i prati, grančice palmove držeći u rukama; bacajuć prid njeg i klicajuć: Hosana Sinu Davidovu. Na spomen toga drži se prošijun. “ Tako je narod jeruzalimski dočeko Isusa, mašuć s palminim i maslinovim grančicama staje simbol dobrodošlice. Simbol Cvitne nedilje, našeg podneblja, od pantivika je vrba. Bunjevci koriste vrbu koja procvita u vrime Uskrsa, u narodu nazvana cica-maca. Kadgodašnje močvarno zemljište pogodovalo joj je za opstanak.

Bunjevci na Cvitnu nedilju sačuvali su lip običaj koji je vezan od pantivika kroz prirodni slid života i smrti.

Proliće, život se budi, rađa se novo žito, a Bunjevci ga u subotu pridveče čupaje kako bi se u nedilju ujtru prija sunca potopilo u lavor s vodom. Svi koji će se „umivat u žitu” ne taru se, već se mora samo osušit. Viruje se da će tako ostat vično mladi i lipi, isto ko mlado i lipo zeleno žito. U ovom običaju pripoznaje se poštivanje običaja vezani za prirodne pojave: proliće, sunce, rast nove biljke i vodu.

Za Cvitnu nedilju kadgod su divojke obično dobijale novo ruvo (sukno el brokat), u kojem su išle na veliku misu. U Subotici, posli mise u Velikoj crkvi, mladi su išli prošetat na Korzu. Lipo obučeni cura i momaka bilo je od Gradske kuće do bioskopa “Jadran” u dva reda, pa lagacko šetaje u krug, da ji svi vide. Obadu dva-tri kruga pa se iđe kući na užnu. Ovo se moglo vidit do pedeseti godina prošlog vika, posli sve manje, a danas tog i nema.

Na misu se nosi cica-maca da se posveti, koja se poslipodne nosi i na groblje pokojnima.

Put križa na Kalvariji obavlja se poslipodne od 3 sata.

Put križa:

“Bogoljubni kršćani uvik su štovali ona sveta mista gdi nas je Gospodin naš spasio od vične smrti. Buduć pako ne mogu svi pohoditi sv. Misto u Jeruzalimu, majka crkva dopustilaje, da oni, koji pobožno obave put križa, dobiju sva proštenja, koja su podiljena virnicima, koji osobno pohagjaju sv. Mista u Jeruzalimu, sva se ta proštenja mogu naminiti pokojnicima. Al je potribno da imaš nakanu zadobiti proštenja, da ti duša ne bude u smrtnom grihu, da promišljaš o muki Isusovoj, da obagješ svih 14 postaja ne ispustivši ni jedno, brez prikidanja, i to ne sideć ni klečeć, već idući od jedne do druge. Priporuča se, al nije skroz potribno, da se kod svake postaje izmoli “Oče naš “i “Zdravo Marijo”.

Postaje:

I postaja -Isusa osuđuju na smrt
II postaja -Isus uzima na leđa križ
III postaja -Isus pade prvi put na zemlju
IV postaja -Isus sustrio svoju svetu Majku
V postaja -Simun Cirenejac pomaže Isusu križ nositi
VI postaja -Veronika daje Isusu otarak
VII postaja -Isus pada drugi put pod križ
VIII postaja -Isus tiši žene jeruzalimske
IX postaja -Isus pada treći put pod križ
X postaja -Isusa svlače i daju mu žuči da pije
XI postaja -Isusa pribijaju na križ.
XII postaja -Isusa uzdigoše na križ i umire
XIII postaja -Isusa skidaju s križa u krilo sv. Majke
XIV postaja -Isusa polažu u grob ”

VELIK ČETVRTAK

Ovaj dan nas opominje i podsića na poslidnju večeru, na kojoj nam je Isus ostavio puno poruka, a posebno svoju zapovist: „Ljubi bližnjeg svog”. Poslidnja večera je slika koja se isto tako izrađuje u svim umetničkim tehnikama i rasprostranjena po čilom hrišćanskom svitu, ko i sam lik Isusov.

Posli večere ode Isus sa učenicima na Maslinsku goru na molitvu, di ga Čivuti uvate i ujedan sat posli ponoći odvedu prid svećenike, ujtru u šest sat prid Pilata. Herod ga je ismijo, Čivuti su ga okrutno bičovali, trnjem okrunili. Posli tog Pilat ga na smrt osudio.

Na Velik četvrtak sv. misa se služi u bilom. Da se ova radost Slave navisti svima (Gloria in excelsis), r da „zazvone sva crkvena zvona”. Posli tog zvona se zavežu, do Velike subate i sa oltara se poskida svaki nakit, jel se počima žalost na muke Isusove.
Pokriva se oltar crnim.

U narodu bunjevačkom često se mož vidit velika prilika poslidnje večere koja nas podsića na Velik četvrtak.

Ovog dana mož se sve radit.

VELIK PETAK

Najžalosniji dan, koji nas podsića na muke Isusove.

Gospodin Isuskrist bio je propet oko dvanajst sati i na križu izdanio u tri sata poslipodne. Oko pet sati skinut je s križa i saranjen u grob od kamena. Židovi zapečate grob i stražu postave.

Novi zavit tumači daje na ovaj dan umro Isus za naše spasenje. Pravi kršćani na Velik petak provedu u razmatranju muke i smrti Isusove u tugi, moleć se, dobra dila čineć, u crkvi mole i klanjaju se sv. grobu Isusovim.

Bunjevački momci sa najmanje 16 godina vrlo rado idu u crkvu čuvat Isusov grob. Ode postoji pravilo da čuvar Isusovog groba mora bit svečano obučen u crnom odilu, u bunjevačkim čakširama i čizmama, u bilim rukavicama sa bilom pantlikom na rukavu.

Kadgod, oni koji su živili na salašima, molili su se pod krizom, čak su tu obavljali i put križa. Nije bilo divana pod krizom, kad se svi skupe zajedno, moli se krunica. Kad se izmoli, križ se poškropi sv. vodicom i poljubi. Tek onda se moglo tiše divanit o koječemu.

Na Velik petak se posti - suši, ne ide se ništa, ne radi na njivi i ne loži se vatra nakon izlaska sunca. Žene rano ustaju da napucaju kokica za čitav dan, samo se to ilo, el možda malo pekmezom kruva il krumpira u kori. Prijapodne iđe se na misu i na Kalvariju, a poslipodne kolje se jagnje, žene spremaju kuću, čupaju kokoške i pripravljaju ilo za Uskrs.

VELIKA SUBATA

U subatu ujtru spremalo se ilo za „posvetilište”. Rano ujtru pekli su se pleteni kolači, jagnje, kuvala se šunka, divenica i jaja. Sve se nosilo kadgod u košuljnom košaru, kasnije i danas u lipim kotaricama u koje se prostire bili šlingovan lipo uštirkan i izroljan
čašap. U njeg se poslaže spremljeno ilo, pleten kolač, jagnjeća pečenica, kuvana šunka, divenica, jaja, ren, zelen luk, so, sv. vode, a digod ima bočica rakije. Slatko se ne nosi svetit. Posebno se sprema ono šta će se dat prosjakima prid crkvom.

Na posvetilište obično se iđe na dva el tri sata poslipodne.

Velika subata je vrime kad se zgotovljaje poslidnje priprave za Uskrs. Sve u kući mora bit spremljeno, izglancano i zategnuto. Ni trunka ne smi da ostane.

USKRŠNJE ŠARENO JAJE

Ono je simbol Uskrsa. Stari su kazali da je jaje simbol „pobide života nad smrti”, ovaj izraz sačuvan je od prastari vrimena, jer proliće je vrime kad se sve iznova rađa „samo po sebi”. Bujaje biljke, trava i cvića, a insekti, bube i leptiri, pa i tiče legu se iz
jajeta, pa otale simbolika na uskršnje jaje.

Ono je simbol „Isusove pobede vičnim životom nad smrti”. Uskršnje jaje posebno se poštiva kod svi kršćanski naroda.

Jaja su se farbala i ukrašavala od pantivika. Kod Bunjevaca u bogatijim familijama poklanjala su se jaja od porcelana i ukrašena zlatom, kod običnog bunjevačkog naroda stvarale su se prilipe tehnike koje su, danas se sa ponosom mož kast da su nastale kod
Bunjevaca. Od kadgodašnjeg šaranja u lukovini i kojekakim travama i simenima, crtani voskom - pisanice. Danas su nadaleko poznata uskršnja jaja ukrašena slamom, kuruznom ljuskurom, bušena ili šlingovana, te crtana u svim tehnikama. Sve su to mala remek dila koje su izmislili Bunjevci.

U kućama se farbaje jaja za Uskrs, to su radile žene sa dicama, uglavnom uveče kad već mrak padne. Dica ovo iščekivaje čili dan jel se to radi sa velikim zadovoljstvom.

Dica na Veliku subatu poslipodne moraje načupat punu kotaricu zelenog žita el trave, da naprave gnjizdo gdi će njim zec donet poklon za Uskrs. Nije kod svi krišćanski naroda zec taj koji donosi poklone, ima di je lisica, medvid, čak ima i tiče. Zavisi gdi je kako rasprostranjena koja životinja.

USKRS

„U nedilju prije zore Isusova duša sjedini se s tilom njegovim u grobu, i tako Isus svojom snagom, kao pridobitelj smrti, griha i djavala, slavno uskrsne i sjajno posvidoči svoje Božanstvo.”

Uskrs ima svoje simbole koji imaje slideće značenje: jagnje pridstavlja samog Isusa, jel on je po ričima sv. Ivana Krstitelja onaj jaganjac koji je odno grije svita;

jaja šarena el očišćena, pridstavljaje moć kad pile iznutra, brez tuđe pomoći polomi lupinju i živo izađe napolje, tako je Isus brez ičije pomoći probijo kameni grob i živ uskrsnio;

ren ima svu gorčinu Isusovi muka, koji se s posvićenim ilom ublaži.

Posli 40 dana posta, prvi masni zalogaji koje uzme čovik su posvećeni i blagoslovljeni u crkvi na posvetilištu.

Na Uskrs, rano ujtru na 3 sata se u tišini ide na Put križa na Kalvariju, koji se obađe u molitvi, onda se ide na ranu misu i na kraju se vraća kući. Pozdravljalo se usput i cio dan sa: „Falien Isus’ Srican Uskrs!”

Zdravo svečano pripravlja se astal za uskršnju užnu. Za astalom se počima molitvom, zatim sičenjem uskršnjeg pletenog kolača, nožom se od doli usiče prvo križ a onda lomi na komade. Svako mora uzet najprije malo rena pa onda sve redom od svakog ila. Obaško se pazi na mrvice da ne padnu na zemlju el da se, ne daj Bože, zgaze, jel su svete. Mrvice se smidu dat malim pilićima. Kosti se ne bacaje kerovima, neg se zakopaje na njivu, u bašču el založe u vatru.

Mala dica ne iđu ujtru na misu, al kad ustanu prvo gledaje u gnjizdo šta njim je dono zec. Obično su dobijali čorape, maramicu, lipa šarena jaja, šećera. Danas su pokloni bogatiji.

Cure su obično za Uskrs dobijale rađene papuče, a momci lipe šešire.

Na Uskrs svi iđu na veliku misu u crkvu, pa čak i oni koji su daleko na salašima iđu u najbližu crkvu u selu el varoši. Kadgod je s konjima tribalo 2-3 sata do varoši, al se to obaško pripravljalo i dotiravalo ko je šta imo: haptike, fijakere, kola, karuce..’. A sva lipo oprana izglancana, konji očešani i očešljani, amovi uglancani. Ako su dolazili iz daleka svraćali su u kuće di su se mogli prisvuć u svečano ruvo da bi išli na bunjevačku veliku misu. Znalo je bit u avlijama po desetak kola i ko zna koliko konja. Sve su u
prošijunu dolazili.Posli mise iđe se kućama na užnu.

Užna je bogata i svečana. Nakon molitve služi se redom: friška čorba, kuvano meso sa sosom il pirinčom, jagnjeće pečenje s duncom od višanja, zerdelija i brisaka, pa onda otezane pogače, torte i sitni kolača bilo je uvik dosta za dva-tri dana. Pripravi se i
fajin vina i rakije.

Prvi dan Uskrsa, a ni na druge velike svece, Bunjevci nikad ne iđu nigdi u goste. Udata cura obično je dolazila kod roditelja na užnu.

VODENI PONEDILJAK

Postoji više virovanja za običaj na Voden ponediljak. Polivanje na Voden ponediljak potiče od tog da se u staro vrime samo na ovaj svetac i na Dove bunar krstio, a posli svetio kršten bunar. Zato polivanje sića svakog da se za uskrsno vrime od grija opere.
Dida je meni kadgod divanio da su stari pripovidali kako je ovaj običaj napravljen ko pripovitka iz Svetog pisma: „Kad je Isus uskrsnio i nešto iz groba, Marija Magdalena, mater Isusova Marija i Jakovljeva mater i druge žene koje su se našle tu, ukazala im se dva anđela i naviste im uskrsnuće Isusovo. One se friško vrate u selo da obaveste apostole i sve druge. Kad je to čuo Herod naredi nek se one rastiraje, a kad i to nije uspilo, naredi da ji poliju vodom da dođu sebi i da ji ućutkaje. “ Dida je uvik, kad je to pripovido, na kraju kazo: ,,E, ja sad ne znam esul ji ućutkali el nisu. To sad vidi ti sam.” Ja mislim da nisu.

U svakom slučaju, polivači na Voden ponediljak je samo bunjevački običaj, po svim kroničarima i istoričarima nigdi više nije zabilužen. Privatili su ga drugi narodi koji žive s Bunjevcima. Običaj je naminjen mladima, a do danas je sačuvan i vrlo rado se održava.

Kadgod je bio običaj da svaka kuća u kojoj ima makar jedna divojka čeka polivače. I porid zdravo strogog i patrijarhalnog poštivanja u familiji, na ovaj dan u kuću su mogli uć momci, al samo poznati. Red je bio dočekat, počastit i darivat polivače. Za nji se pripravljalo ila, pića, kolača, šareni jaja, koja maramica i prolićnog cvića.

Momci su obično išli u grupama od 3-4, u početku s gajdašom, jel frulašom, posli s bandom tamburaša. Ima koji su išli pišice el na konjima, koji fijakerom i kolima. Svi su lipo bunjevački svečano obučeni, bećarski. U kuću kad bi ulazili pozdravljali bi: „Faljen Bog domaćini, jel primate polivače?” Mater bi većinom odgovorila: „Ako su momci, takima smo radi.” Pa kad uđu uz pristojan pozdrav roditeljima, cura se izvodi na bunar i poliva vodom. Nije se otimala, ako su polivači bili pažljivi, čak se zafaljivala. Često su polivači bili huncuti, pa su je skroz ispolivali. One bi se svaki put prisvlačile i sterale ruvo na štrangu da svi vide da je imala tušta polivača.

Danas se polivači polivaju kojekakim mirišljivim vodama i sa skupim parfinjima, a idu sa kolima (autima).

Posli polivanja polivači se počaste. Domaćin ji je častio rakijom i vinom, domaćica ilom i kolačima, a cura darivala maramicu, s cvićem kitila revere i šešire, a pored tog najvažnije je bilo šareno uskršnje jaje. Danas je to malo drugčije jel su mladi puno slobodniji, al šareno jaje se i dalje poklanja.

Mala dica, pogotovo muška, poslipodne na Voden ponediljak u sigri su jedan drugom kuckali jaja. Mada to nije bio običaj kod bunjevačkog naroda, međutim, dica u sigri i druženju sa dicama koji drže pravoslavni Uskrs vidila su, pa njim se zasviđalo.

Literatura:

1. Blaž Rajić, Velika Duhovna mana ili duše hrana molitvama i pismama za kršćane katolike, tom. II, Subotica 1908.

Priredio: PERE BERETIĆ