Bunjevci

1. Bunjevciu Dalmaciji, kaže Ljuba Jovanović, „od Raba do Pelješca na cijelom kopnu” govore „zapadnijem, ikavskijem govorom”. „S ovijem govorom ne treba miješati čakavski, koji se govori samo no ostrvima. Kao posebne crte u govoru ovih Bunjevaca ističe LJ. Jovanović: dodavanje glasa j u početku reči i onde gde se po drugim krajevima ne dodaje: jeto (eto), justa (usta); dometanje raznih slogova na kraju zamenica i priloga: menika, namikar, tamokarce, najposlinak i t. d.; svršavanje prošastog prideva na a odnosno ja: doša, reka, čuja, govorija.

Tako i Ardalić navodi primere ikavskog izgovora kod Bunjevaca u dalmatinskom predelu Bukovici kao karakterističnu razliku između njih i tamošnjih pravoslavnih koji su jekavci.

Rešetar smatra severnu i srednju Dalmaciju kao predele najčistijeg ikavskog govora i kaže, da mu iz govora tamošnjih ikavaca nije poznat nijedan primer jekavskog izgovora i samo mali broj ekavizama (koje i navodi). „Koliko znam, veli on, kod katolika u srednjoj i severnoj Dalmaciji, kao i u Lici, redovno dolaze kraći svršeci im i am”.

Prema podacima do kojih sam došao prilikom svojih ispitivanja u severnoj i srednjoj Dalmaciji i na osnovm saopštenja koja sam dobio sa raznih strana mogu o govoru dalmatinskih Bunjevaca reći uglavnom ovo:

Svi dalmatinski Bunjevci zaista govore štokavsko-ikavskim narečjem, ali ni u jednom delu severne i srednje Dalmacije koji sam ja prošao (bio sam u Kotarima, Bukovici, Kninskoj, Vrličkoj i Sinjskoj Krajini i u okolini Skradina, a razgovarao sam i sa ljudima iz Promine) nije njihov govor tako čisto ikavski, kao što misli Rešetar: ja sam svuda kod njih zapazio i poneku primesu jekavskih oblika, negde veću negde manju. Isto tako nije kod njih ni upotreba kraćih nastavaka im i am redovnom i opštom osobinom: oni se tako retko čuju, da se gotovo i ne zapažaju. Takođe im nisu zajedničke ni sve tri posebne crte, koje je naveo LJ. Jovanović. Te tri govorne osobine vrede možda potpuno za govor dalmatinskih Bunjevaca oko manastira Visovca, koji je na jednom ostrvu u donjem toku reke Krke, i za okolinu Šibenika, Skradina i Drniša. Govor tih Bunjevaca uneo je S. Matavulj u svoga „Bakonju Fra Brne”, te ga prema njemu LJ. Jovanović prikazao.

Kod ostalih dalmatinskih Bunjevaca nije mi poznato dodavanje glasa j kao u navedenim primerima jevo i justa. A kod sviju se dodaju razni slogovi na kraju zamenica i priloga: tuteka, tutekare, tutekane, njemukara i sl., u Imotskoj Krajini: ondekarem, tutekarem, amoker, tamoker i sl.

Kod mnogih dalmatinskih Bunjevaca se takođe prošasti pridev govori sa završetkom a i ja, ali se najčešće mešaju oblici sa takim završetkom i oni sa završetkom o, a ima krajeva u kojima završetak o prevlađuje ili se gotovo samo takav završetak čuje. Primere sa češćim završetkom a ija zabeležio sam i u delovima Dalmacije u kojima Bunjevci žive kao neznatna manjina među ogromnom većinom pravoslavnih: u Bukovici (u Kruševcu kod Obrovca) i u Kotarima (u Grčkom Islamu i u Novigradu, a tvrdili su mi sa više strana, da je tako i u Posedariji). M. Zorić navodi primere narodnog govora kod Bunjevaca u Visočanima u Kotarima (štokavsko-ikavski karakter sa nešto jekavske primese) i tu samo oblike: došao, primio i sl. U Kninskoj Krajini nisam zabeležio takve primere iz razgovora sa Bunjevcima, ali sam kod pravoslavnih zabeležio osim primera na o i primere na a. U Vrličkoj Krajini Bunjevci sa kojima sam razgovarao (iz Vinalića, Kijeva i Ježevića) govore isto onako kao oni u Matavuljevu „Bakonji Fra Brne”, samo što nisam čuo primere kao jevo i justa i što se kod njih govori i „došao”, „pozdravio” i sl.; i pravoslavni u toj Krajini govore većinom ikavski i na isti način kao i katolici samo što se kod njih češće čuje i prošasti pridev na o (došo,. reko). U zbirci „Čobanske pjesme” ima poveliki broj bunjevačkih narodnih lirskih pesama iz opština benkovačke, skradinske i tiješanjske i u njima sam našao samo četiri primera prošastog prideva na a (u pesmi br. 24 putova i kupova i u pesmi 88 poša i doša) a u svima se ostalim taj pridev svršava samo na o). Prema dosad objavljenim narodnim pesmama iz Sinjske Krajine moglo bi se misliti, da se kod tamošnjeg naroda prošasti pridev svršava sama na o; ali sam ja kod Bunjevaca u Turjacima južno od Sinja čuo i zabeležio prošasti pridev većinom na a i ja. Prema tome dakle ima izuzetaka od toga pravila. Inače se svakako može smatrati, da bar kod većine Bunjevaca u Sinjskoj Krajini ima i završetka o, odnosno da se i samo takav završetak čuje. Za Imotsku Krajinu nam g. M. Trišić saopštava: „kod rimokatolika prevlađuju oblici: doša, reka, a kod pravoslavnih: došo, reko, govorio”. J. Ujević.opisujući božićne običaje kod katolika u „Vrhgoračko-imotskoj Krajini” navodi i priličan broj tamošnjih stereotipnih narodnih izraza i u njima samo prošasti pridev na o: došao (triput), čuo.

Prilikom svojih razgovora sa Bunjevcima u Dalmaciji ja nisam zapazio nikakve razlike između akcentuacije kod njih i kod tamošnjih pravoslavnih Srba jekavaca. Ako možda i ima kakih otstupanja u ovom pogledu, ona svakako nisu tako znatna, da bi izazvala naročitu pažnju.

T. Maretić je detaljno prikazao jezične osobine dalmatinskih pisaca 18. veka a koristeći se njegovim spisom A. Belić je izneo svoja razmatranja o jeziku tih pisaca. Oba pisca ukazuju na štokavsko-ikavski karakter toga dalmatinskog književnog jezika, a Belić još naročito ističe i prevlađivanje novijih glasovnih i morfoloških osobina u njemu. Ali književni jezik ovih dalmatinskih štokavsko-ikavskih pisaca iz 18, veka ne može nam poslužiti za osnovu prema kojoj bismo mogli stvoriti pretstavu o narodnom govoru tadašnjih Bunjevaca u severnoj i srednjoj Dalmaciji, i to iz ovih razloga: 1.) Većina (8) su od tih pisaca rodom iz primorja — iz Splita, Makarske, Gornjeg Primorja i Neretve (J. Filipović, P. Macukat, P. Marki, M. Pavišić, A. Kačić, A. Katčić, I. J. P. Lučić, L. Vladimirović) — te se ne može pretpostavljati, da su uopšte znali narodni jezik dalmatinskih Bunjevaca (koji sede na dalmatinskom kopnu) a kamo li da su njime govorili i pisali. Ovo se u toliko manje može pretpostavljati, kad vidimo, da jedan pisac (L. Terzić), koji je bio rodom Bunjevac, iz Biska u Sinjskoj Krajini, izrikom kaže: „govorim u ovih knjigah po oni način, kako se govori u državi splitskoj”. Od ostale šestorice samo se za jednog može verovati, da je bio Bunjevac i da je mogao znati narodni govor svoga rodnog mesta, jer je rodom iz čisto katoličkog, bunjevačkog, sela (F. Matić, iz Čavoglava kod Drniša), a za ostalu se petoricu to ne može verovati, jer su rodom iz mesta ili predela s izmešanim pravoslavnim i katoličkim (bunjevačkim) stanovništvom, te su mogli biti po maternjem jeziku i jekavci ili znati samo mešavinu jekavsko-ikavskog govora svojih mesta, odnosno predela (treba imati u vidu, da je katoličenje pravoslavnih jekavaca po Dalmaciji izvršeno poglavito u 17. i 18. veku — u 18. veku je još uveliko vršeno — te je naravno masa tadašnjih novih katolika mogla govoriti jekavski. — 2.) Kao što Maretić izrikom naglašava, književni jezik tih pisaca ne odgovara narodnom govoru njihovih zavičaja. Oni su se po svom književnom jeziku ugledali jedni na druge i na dubrovačke pisce. — 3.) Narodni govor dalmatinskih Bunjevaca nije ni do danas proučavan, te ne samo što ne znamo, kakav je mogao biti taj narodni govor u 17. veku, nego nam je on još i danas najvećim delom (u pravom naučnom smislu) sasvim nepoznat. Prema tome je nemogućno znati, u koliko je taj narodni govor zastupljen kod ovih dalmatinskih pisaca 18. veka i u koliko su oni u svome pisanju od njega otstupali.

Osobine toga štokavko-ikavskog književnog jezika iz 18. veka, po kojima se on razlikuje od mnogih ostalih štokavsko-ikavskih govora, a naročito što nema čakavizama i što je razvio sve nove i najnovije ili najmlađe i glasovne i morfološke osobine (na pr. najmlađe jotovanje) zajednički sa jekavskim i ekavskim govorima, imaju se — u koliko pripadaju narodnom govoru a nisu primljene iz dubrovačkog književnog jezika — svakako smatrati posledicom vrlo jakog priliva bosansko-hercegovačkih jekavaca i hercegovačkih i susednih zapadno-bosanskih ikavaca (štokavskih ikavaca sa govorom mlađega ili novijega tipa) u primorje i u primorske gradove. Taj je priliv počeo još u 14., ponegde još i u 13., veku, pa se nastavio kroza sve docnije vekove. Ti su jekavci i štokavski ikavci imali vrlo znatnog udela u etničkom sastavu mnogih delova primorskog stanovništva, pa čak i u nekim naseljima na jadranskom ostrvlju. Primeri jekavizma u Zadru a verovatno i u Omišu poznati su nam još iz 1243, odnosno 1235. god., premda nije pouzdano, da je to bila osobina narodnog govora (ma i nekog dela narodnog) u tim mestima.

2. I za primorsko-ličke Bunjevce znamo na osnovi svedodžbi mnogih pisaca, da govore štokavsko-ikavskim narečjem našega jezika. I primeri narodnoga bunjevačkog govora iz tih krajeva, koje ti pisci navode, jasno pokazuju takav jezični karakter.

Iz podataka koje navodi Murgić izlazi, da se kod ovih Bunjevaca, gde god nisu pomešani s pravoslavnim Srbima i sa Hrvatima, prošasti pridev svršava na a odnosno ja (Murgić navodi primere: bija, radija, zablištija, pogradija i još izrikom naglašava: „Kod njih izlazi sve na „ja”.”);, kod Murgića ima i primer: Jandrija mesto Andrija za stavljanje glasa jna početku reči. Kod njega nema primera za dometanje raznih slogova na kraju reči, ali vidimo tu osobinu na pr. kod „Bunijevaca”, preseljenih iz Hrvatskog Primorja u Mrkopalj. „U drugih mjestih u Liki i gornjih krajevih, gdje su plemena pomiješana”, veli Murgić, Bunjevci se izražavaju „ovako: otišo, došo, vrto, koto, bio, radio, pošo i t. d. Sve im se svršuje na o”.

B. Lastavica kaže, da u Lici „štokavci pravoslavne vjere i jedan dio katolika govore južnim govorom, a najveći dio katolika govori zapadnim (to su u prvom redu tzv. Bunjevci, na pr. u Boričevcu, kotar lapački, onda u gračačkom kotaru i dr.). Korenički katolici govore doduše južnim govorom, ali se i kod njih vrlo često čuje na pr. lipo, dite, sino, žežu… To sam opazio i kod onih ličkih katolika, koji su u velikoj manjini pomiješani s pravoslavnim svijetom (na pr. u D. Lalcu, gdje ih nema do 2, 3 kuće).”

Po Strohalu, koji govori o dijalekatskim razlikama u Lici i Krbavi, „glavne su razlike između grčko-istočnjačkih štokavaca i rimokatoličkih [koje on označava kao „Bunjevce”]; da mj. što vele šta rimokatolici, da na kraju riječi imadu glas n mj. m kao u primjeru: Nisan proša ovin putićen… i da mj. glasa „jat“ imaju redovno glas i”.

Gr. Tomljenović je dosta potanko proučio glasovne osobine, oblike i naglasak kod Bunjevaca „u zaleđu senjskom, u župama: krivoputskoj i krmpotskoj”. „Ovaj dio našeg naroda, veli on, govori čisto štokavsko-ikavski. S istoka je opkoljen ijekavcima (pravoslavnim), sa zapada čakavcima, sa sjevera brdima i šumom, a s juga čakavcima (Senjanima) iJadranskim Morem… Narod se sam zove Bunjevci. Isto ga zovu tako i drugi susjedi. Živi razasut u više od 60 malih sela, i živo drži u uspomeni, da ima najbližih srodnika oko Lovinca u Lici i oko Subotice u Ugarskoj.” Pisac ističe, da govor ovih Bunjevaca „ima noviju akcenjtuaciju”(str. 337) i sva četiri naglaska koje poznaje književni jezik; inače navodi i priličan broj primera sa starijim akcentima i mnogobrojna otstupanja od novije akcentuacije koju ima književni jezik. Pored redovne zamene „jat“ s i ima i izuzetaka, u kojima se „jat“ zamenjuje s e. Taj pojav nije, veli, dosad pouzdano objašnjen. Prošasti pridev ima redovno završetak a i ja (opeka, zaša, bija, pija), ali je ranije bilo i o i a, kao što pokazuju primeri kod starijih pisaca (s. 339 i 342). I kod drugih reči a+o = a: ža, ka. Glagoli sa ???? počeli su u neodređenom načinu i u drugim oblicima mesto u dobivati i: splasnit, venit; tonen, toneš i t. d. i tonin, toniš i t. d.; potonija, protrnija. Grupa glasova šć se održala, ređe se mesto nje čuje št: kršćanin i krštanin; namišćat i namištat. Na kraju reči ili sloga mesto m redovno dolazi n: služin, bacan, prenda, sedandeset, tobon i sl. Ina kraju načina neodređenog i priloga sadašnjeg vremena redovno otpada, a katkad i na kraju zapovednog načina. Mesto dž se uvek govori đ: Mađar, ođa (odža). Još se govori i l na kraju reči ili sloga: krilce, selce, pepel (i pepeja), cil i cija, bil i bija i sl. H se nigde ne izgovara ni u domaćim ni u tuđim rečima. Otud na pr. oblici: gra (= graha), gri (grija) oraj, kruva, siromak. Kod imenica na a 3., 6. i 7. pad. mn. glasi na n ili na mi: ženan i ženami, rukan i rukami. A kod imenica na isamo na n: kostin, stvarin. Od Stana, Mara i sl. 5. p. j. glasi Stane, Mare; ali od Mara, Luka i sl. 5. p. j. je ravan 1. p.j. U običaju je dodavanje rečce ka i re, koja se govori cela ili okrnjena: kada i kadaka ili kadak, kadare ili kadar; svagda i svagdare ili svagdar; samore ili samor i t. d. „Od čakavskog utjecaja”, veli pisac, biće oblici: resti; jadro, najat, jatra i sl.; meju, Jure; stariji 2. p. mn. sudac, crikav, pet godin, 6 baril i sl.; osim toga se, kaže pisac, doba kao imenica ženskog roda menja isto onako kao u čakavskom, t. j. kao žena (i češća je nego doba, bez promene). Ja bih rekao, da čakavskih osobina ima u govoru ovih Bunjevaca još više, da na pr. tu spadaju i njegovi ekavizmi, pomenuto l na kraju sloga i reči, pomenuta zamena glasa m sa n, šć mesto št, i oblici: mejaš (344), lebro (mesto rebro), crikva (mesto crkva), greb, teplo, verovatno i vrebac, raženj, badenj, tutenj i sl.

Zaslužuje osobitu pažnju, što govor ovih Bunjevaca u vrlo mnogobrojnim slučajevima ima za iste reči po dva oblika i po dve razne akcentuacije (mislim na slučajeve, koji se ne daju pouzdano objasniti ni jezičnim razvitkom ni analogijom) i uopšte mnogobrojne nedoslednosti u oba ova pravca. Ovaki su pojavi navek pouzdan dokaz, da je etnička grupa, u kojoj se oni u velikom broju javljaju, postala mešanjem raznih etničkih elemenata, od kojih je svaki održao i uspeo da nametne i ostalima veći ili manji broj od svojih posebnih jezičnih osobina. Kao što nam i istoriski izvori pokazuju, u mnogim delovima Like je bilo znatnog mešanja štokavskih ikavaca sa pokatoličenim pravoslavnim jekavcima i sa ponešto čakavaca. A za Krmpoćane pouzdani podaci svedoče, da su najpre bili pravoslavni Srbi, i bez sumnje jekavci, u Hercegovini ili u za-padnoj Bosni (gde su i sad njihovi pravoslavni rođaci istog prezimena), na tek po svom doseljenju u Hrvatsko Primorje i u Liku primili u 18. veku katoličanstvo. I karakter govora kod ovih Bunjevaca upućuje na njihovo po-reklo od mešavine takih etničkih elemenata: u njihovu govoru ima elemenata, koji su karakteristični za štokavsko-ikavski i za štokavsko-jekavski govor, a uz to i prilično čakavske primese.

I Bunjevci u južnom delu Like, u Gračacu i u Štikadi, kod kojih sam vršio etnološka ispitivanja, govore štokavsko-ikavskim narečjem a u prošastom pridevu često mešaju završetke a i ja sa završetkom o (doša i došao i t. d.). Oblike kao jevo i justa nisam kod njih nigde čuo. Za njihovu akcentuaciju vredi ono isto što sam kazao napred o akcentuaciji dalmatinskih Bunjevaca.

I za iseljenike od primorsko-ličkih Bunjevaca, npr. za one u Hrvatskoj i u Bosanskoj Krajini, saopštava se, da im je govor čisto štokavsko-ikavski.

Kod „Bunijevaca”, preseljenih iz Hrvatskog Primorja u Mrkopalj (između Senja i Karlovca), koji takođe govore štokavsko-ikavski, vidimo u prošastom pridevu stalno samo završetke aija. U govoru tih „Bunijevaca” u Mrkoplju zapažene su neke, i to vrlo malobrojne, primese iz čakavskog narečja. R. Strohal koji je taj govor opisao misli, da su doseljenici iz Hrvatskog Primorja primili u Mrkoplju štokavsko narečje od starijeg štokavsko-ikavskog (prvobitno pravoslavnog) stanovništva koje se doselilo iz Bosne. Ali se može smatrati kao nesumnjivo, da su i ti doseljenici iz Hrvatskog Primorja morali biti ili svi ili velikom većinom štokavci, jer inače ne bi bilo mogućno, da ono srazmerno malobrojno starije stanovništvo nametne štokavsko-ikavski govor i njima i doseljenicima iz okolnih sela i još doseljenim Česima i Slovencima. Uz to je još osobito znatno, što Mrkopaljce obično nazivaju „Bunijevcima”, a to je najčešći naziv za primorsko-ličke katolike štokavsko-ikavskog narečja.

3. I za jezik bačkih Bunjevaca svi pisci izrikom tvrde, da je pravi štokavsko-ikavski. Đorđe Popović-Munjatović, jedan od najboljih poznavalaca bačkih Bunjevaca, štaviše naročito naglašava, da im je govor „štokavsko-ikavski, bez čakavskih ostataka, sa čistim novim naglaskom, sa mnogo izraza zajedničkih sa dalmatinskim”. I Đ. Popović-Daničar koji je očevidno takođe vrlo dobar poznavalac Bunjevaca kaže, da je njihov akcenat isti onakav kao „u Hercegovini i Bosni, u Dalmaciji i hrvatskoj bivšoj Vojničkoj Krajini, u Raškoj i Šumadiji”.

O takvom karakteru njihova govora svedoči i svekolika pisana građa koju imamo i pojedini bunjevački izrazi ili reči i prezimena što ih razni, osobito stariji, pisci saopštavaju. Znatnim su dokumentima u ovom pogledu tri akta iz „Gradskog Arhiva” u Subotici, što ih je objavio A. Ivić — sva tri iz druge polovine 18. veka, i poznati spev Grge Peštalića iz 1790. god.

Takođe i sve narodne bunjevačke pesme u zbirci Blaža Rajića „Narodno blago” imaju potpuno štokavsko-ikavski jezični karakter sa po kojim, srazmerno retkim, jekavskim oblikom.

I prema obaveštenjima koja sam ja sa raznih strana dobio, a osobito od g. Vase Stajića, direktora gimnazije u Subotici, bački Bunjevci govore štokavsko-ikavskim narečjem novijega tipa kako u pogledu na oblike tako i u pogledu na akcentuaciju.

4. Što je rečeno za bačke, vredi i za ostale podunavske Bunjevce, dakle i za one što su nastanjeni oko Budimpešte i dalje po peštanskoj i feherskoj (beogradskoj) županiji. Za njih se na pr. u njihovu kalendaru Danici za 1925. god. kaže: „U Ugarskoj živeći Bunjevci, Šokci, Bošnjaci, Raci i Dalmatinci govore ikavsko-štokavskim, jedan dio Bošnjaka ijekavskim, a Hrvati ikavsko-čakavskim i kajkavskim naričjem”.

I jezik u svima knjigama te Danice i u „Bunjevačkim i Šokačkim Novinama” za 1924. god., koje je izdavao Ivan Petreš, takođe je čist štokavsko-ikavski. A obe su publikacije namenjene tamošnjim Bunjevcima (i Šokcima), te i pisane njihovim narodnim govorom. I narodne pesme, izrazi i reči, koje se navode u njima i npr. u knjižici Pavla Sofrića „Praznovanje Badnjeg Večera i Božića u Sent-Andreji” (Niš, 1903, s. 28—31), takođe jasno svedoče o takvom karakteru bunjevačkog govora u tim predelima.

5. Prema svekolikoj jezičnoj građi koja mi je došla do ruku, a ukoliko se u njoj pokazuje pravi govor samoga naroda, nesumnjivo je, da se govor podunavskih Bunjevaca gotovo ni u čemu ne razlikuje od srpsko-hrvatskog književnog jezika (izuzevši naravno njegovu ikavsku zamenu staroga jat). I glasovne i morfološke osobine su mu — izuzevši neka manja i ređa otstupanja — istovetne s onima u književnom jeziku. I prošasti se pridev redovno svršava na o; u tom pogledu nisam našao ni jednog jedinog izuzetka. Naglasak je prema svima podacima koje imamo bez sumnje novijega tipa, onakav kao u književnom jeziku (bar po svome opštem karakteru).

Od pomenutih manjih i ređih otstupanja neka su ostaci iz starijega govora (delom svakako čakavizmi) ili postala po ugledu na njegove oblike, onako kao i kod dalmatinskih i primorsko-ličkih Bunjevaca, druga su bez sumnje primljena od pravoslavnih Srba u Podunavlju, sa kojima su Bunjevci u neprekidnom dodiru, a ima i takih koja su se samostalno razvila u govoru ovih Bunjevaca. Ovde ću navesti glavnije primere takih otstupanja, ukoliko sam ih mogao zapaziti.

U glasovnom pogledu su znatnija ovaka otstupanja od književnog jezika: divjakinja (Ilovac, 111); vrebaca (danica za 1920 g., s. 79); prija (= prije, pre; svuda i redovno); kod glagola s osnovom na nu često dolazi ni mesto nu: kreniti, da se manim, metnio, osvanila (Ilovac 110, 113; Bunj. i šok Kalend. za 1870, s. 58; Subotič. Danica za 1927, 102; Nar. Blago 18; itd.); esmol, esul, el (= jesmo li, jesu li, je li; Malagurska, 20,21,22, 37); jevo (= evo, Malagurska, 35); menekar, kudgodir i sl., ali dosta retko; divojki (Nar. blago, 13); prolićom, konjom (Nar. blago, 11, 13), brojom, danjom, noćom (Ilovac, 113); njevi mesto njihovi, pretelj i nepretelj mesto prijatelj i neprijatelj, užna mesto užina i slična skraći-vanja (Nouas, 110 i 111).

Oblike koji su drukčiji nego u književnom jeziku nalazimo velikom većinom u narodnim pesmama, te je vrlo verovatno, da se bar neki od njih više ne upotrebljavaju u današnjem narodnom govoru. Ovo je utoliko verovatnije što mesto njih još češće nalazimo u narodnim pesmama i novije oblike (npr. mesto „Turkom” i „Turkam” mnogo je češće „Turcima”). Imenski oblici: krvljom (Nar. blago, 11), jednom ričom (Danica za 1920, 90); kao 2. pad. množ. roditeljah, upraviteljah, sirotah (A. Ivić: molba iz 1780 g. u označenoj svesci Knjiž. Severa za 1927 g., 167); kao 3. p. mn. Turkom, prsam, vojakom, plemićem (sve u Peštalića, 24, 26, 35), svojim ujkom (dvaput, Nar. blago 11), Turkam (Nar. blago 54); 6. p. mn. kolani (Peštalić, 34); sa predlogom 6. p. mn.: s tioci (triput, u testamentu iz 1779 g.; A. Ivić na označ. mestu, 166), „s mojim domorodcem” (u pismu iz 1779 g., A. Ivić, 166), s Turcih, s krilih, s janičarih (Peštalić, 22, 24, 27), za vrati (Danica 1920, 79), za ženam (Subotička Danica 1927,102), „međ svojim junakom” (Peštalić, 31) sa predlogom 7. p. mn.: na pendžeri (Subotič. Danica 1927, 102; Nar. blago, 15, 27,28 i dr.), na konjicih (Peštalić, 24 i 34), na konjih (Peštalić, 35), na prsih (Peštalić, 35), „po rukavih i po svi pešovih”, „po nožni petama” (Peštalić, 33); itd. — Glagolski oblici: 3. l. mn. sadašnjeg vremena pitaje i sl. uvek završetak je meto ju (Ilovac, 113), stupu (mesto stupe) i sl. (Nar. blago, 49 i dr.); 1. l. j. pređašnjeg svršenog vremena „zatrče se”, „razabre se” i sl. (dakle mesto zatrčah se, razabrah se; Bunjev-šokač Kalendar 1881, 36).

6. I. Ivanić i R. Simonović misle, da su podunavski Bunjevci bili prvobitno jekavci, pa da su docnije postali ikavcima — po Ivaniću zato što su „ocepljeni od svoje braće ijekavaca” a po Simonoviću „kad su se pokatoličili pa im franjevci ikavci dalmatinci bili sveštenici”.

Ovo se mišljenje ne može primiti: na prvom mestu zato, što bi kod nekog prvobitno jekavskog stanovništva kraj svih uticaja ikavskog sveštenstva moralo ostati dosta, i to znatnijih, tragova od toga ranijeg jekavizma. A kao što smo videli, jekavizama u narodnim pesmama podunavskih Bunjevaca ima srazmerno malo, a u njihovu govoru će ih bez sumnje biti još manje. Drugo, valja osobito imati u vidu, da su ovi Bunjevci sve do najnovijeg vremena imali veoma malo škola sa svojim narodnim jezikom i da su bili ogromnom većinom nepismeni, te prema tome nisu ništa ni čitali. A samo se preko škole i knjige može jače uticati na izmene u narodnom govoru. Tome valja još dodati, da je u ranije vreme, naročito pod turskom vladavinom, npr. još u 17. i zatim i u 18. veku, kod podunavskih Bunjevaca bilo vrlo malo sveštenika. O tome ćemo u daljim odeljcima izneti i pouzdane istoriske podatke.

Da se vidi, kako se uticajem sveštenstva ne mogu da postignu neke osobito znatne promene u narodnom govoru, dovoljno će biti da ukažemo na primer sa Krašovanima u istočnom Banatu. I kod njih su zbog njihove katoličke vere sveštenici već toliko vekova ikavski fratri dalmatinski i bosanski, koji su im ujedno i učitelji u školi, pa je ipak narodni govor krašovanski sačuvao i do danas sve svoje karakteristične osobine i samo ovde-onde, u sasvim retkim primerima, poprimao ikavske oblike.

7. Vredno je pomenuti, da svi podunavski Bunjevci označavaju svoj govor kao „racki”. Antunović npr. kaže, kako je on u Aljmašu uvek objavljivao, da će reč božju govoriti „racki” (i ako se tome protivio tamošnji knez Bunjevac), jer je, veli, „znao, da i Bunjevac o navadnu svom govoru veli: „divanili smo racki”. U Danici za 1926. god. se kaže, da Bunjevci u osam mesta peštanske i feherske županije zovu sebe Raci a u Sent-Andreji Dalmatinci i Brđani. „Ima se još zabiližiti, veli pisac, da i ostali Bunjevci na svim -krajevima još i sad tuštaputi kažu, da su Raci, a kad-kad i to, da ou Dalmatinci i kad ih pitaju kako govore, više puti odgovore, da „racki”". Bunjevci su, kaže Lazar Ćurčić, „svuda i svagda govorili samo „racki”, zbog čega su ih Mađari često puta ismevali i popreko gledali”.

Naravno da je ovo nazivanje svog jezika „rackim” nastalo kod Bunjevaca pod uticajem mađarskog označenja za jezik pravoslavnih Srba. To su označenje, kao što je poznato, primili od Mađara i Nemci. Dakle Mađarima i Nemcima je bunjevački govor činio utisak srpskog jezika, pa su ga tako i nazvali, a zatim su to označenje primili od njih i sami Bunjevci.

8. Kao što se iz prethodnih izlaganja vidi, narodni govor ni kod jedne bunjevačke grupe nije dovoljno naučno ispitan. Podaci koje smo izneli daju često samo najopštija obaveštenja u tom pogledu.

Ipak se i na osnovi tih podataka mogu izvesti neki zaključci opštijega karaktera. Na prvom mestu nesumnjivo je, da sve tri bunjevačke grupe po jeziku pripadaju štokavsko-ikavskoj grupi našeg naroda. — Drugo: podunavski Bunjevci prema svemu što o njihovu narodnom jeziku znamo govore štokavsko-ikavskim govorom novijega tipa sa veoma malo čakavskih primesa. Ali se isto tako može prema svemu napred izloženom reći, da su i dalmatinski i primorsko-lički Bunjevci (bar ogromnom većinom) bez sumnje prvobitno govorili mlađim ikavskim govorom štokavskoga porekla (dakle govorom novijega tipa, sa novijom akcentuacijom i novijim oblicima deklinacije), u kome je bilo vrlo malo čakavskih primesa, i da su tek u Dalmaciji i u Hrvatskom Primorju usled mešanja sa tamošnjim čakavcima poprimali negde više negde manje čakavskih jezičnih osobina (vidi o tome malo dalje, u 6. tački ovih razlaganja). — Treće: za sve tri bunjevačke grupe su takođe karakteristični jekavizmi, koji su nesumnjivo dokaz nekog ranijeg tesnog dodira i mešanja sa jekavcima. Osobito je znatno njihovo javljanje u govoru podunavskih Bunjevaca, koji u svojim današnjim sedištima nemaju nigde dodira sa jekavcima nego samo sa ikavcima (Šokcima) i ekavcima (pravoslavnim Srbima). — Četvrto: nijedna od jezičiih osobina kojima se dalmatinski i primorsko-lički Bunjevci razlikuju od podunavskih Bunjevaca nije postala njihovom opštom svojinom, nego je zastupljena samo u pojedinim njihovim delovima. Najbolji primer za to imamo u završetku prošastog prideva muškog roda: dok je kod nekih dalmatinskih i primorsko-ličkih Bunjevaca već prevladao (ili postao gotovo opštim) završetak a i ja, dotle se kod najvećeg dela tih Bunjevaca još neprestano mešaju završeci a, ja i o, a u nekim se njihovim krajevima štaviše čuje samo o.— Peto: U nekim govorima dadmatinskih i primorsko-ličkih Bunjevaca zapaža se znatna primesa štokavsko-jekavskih elemenata. Objašnjenje imamo u tome, što je u mnogim delovima dalmatinskih i primorsko-ličkih Bunjevaca bilo novijega mešanja sa pravoslavnim jekavcima koji su primili katoličanstvo krajem 17. i u toku 18. veka. Ti su novi katolici usled ženidbenih i mnogobrojnih drugih veza sa starijim štokavsko-ikavskim katolicima i usled hotimičnog podražavanja njihovu govoru, u težnji da se sa njima što više izjednače, zaista postali ikavcima (manje ili više); ali je u njihovu govoru preostalo mnoštvo ostataka od negdašnjeg jekavskog govora. Otuda i njihove narodne pesme često kipte jekavizmima.—Šesto: dalmatinski i primorsko-lički Bunjevci su u nekim krajevima usled mešanja sa primorskim čakavcima i vrlo tesnog dodira sa njima, a bez sumnje i pod jakim uticajima inteligencije i građanstva-.
iz Primorja (taj je uticaj nesumnjiv) poprimali i neke jezične osobine iz primorskih čakavskih govora. Te su se osobine, odnosno neke od njih, postupno širile i među ostale dalmatinske i primorsko-ličke Bunjevce, ali je njihovo širenje usled raznih uzroka (jak dodir sa pravoslavnim jekavcima, u novije vreme i uticaj škole i književnog jezika i dr.) išao vrlo sporo, tako da se u nekim bunjevačkim krajevima samo ovde-onde može čuti po koja od tih osobina, a ima Bunjevaca do kojih one uopšte nisu ni doprle.

Prema svemu se dakle strogo naučno uzevši ne može istina govoriti o nekom „bunjevačkom govoru” kao jednostavnoj celini, ali se on ipak ima smatrati kao govorna grupa kojoj su mnoge osnovne osobine zajedničke i koja je ujedno deo šire jezične grupe, u koju pored Bunjevaca spadaju i štokavski ikavci zapadne Bosne i zapadne Hercegovine. Prema ispitivanjima Rešetarovim i Milasovim znamo, da štokavsko-ikavski govor kod katolika i muslimana u Hercegovini ima noviju akcentuaciju i uopšte osobine mlađih ikavskih govora (dakle sve crte zajedničke sa mlađim jekavskim govorima), a to je isto, naročito u pogledu na akcentuaciju i na oblike, konstatovao i D-r Mil. Pavlović za govor katoličkog stanovništva: u Jajcu i u okolini. Poređenje tih govora i napred opisanih bunjevačkih govora pokazuje, da se jedni sa drugima u svima glavnijim osobinama (u onima koje su im prvobitne ili osnovne); potpuno slažu i da su to sve govori nesumnjivo štokavskoga porekla, koji su već odavno i dugo bili pod jakim uticajima jekavskoga, (hercegovačkog) dijalekta.

9. Na osnovi naučnih ispitivanja znamo,, da se štokavsko-ikavski govor kod našeg naroda prostire na istoku uglavnom do linije, koja ide od ušća Neretvina rekom Neretvom do ušća reke Trstenice u Neretvu, pa dalje pravcem: planine Bjelašnica i Igman — Sarajevo — Olovo — Donja Tuzla — tok reke Brčke — Brčka na Savi. Zapadno i severozapadno od te linije štokavsko-ikavskim narečjem govori poglavito katolički i muslimanski deo našeg naroda u Bosni i Hercegovini, katolici u srednjoj i u severnoj Dalmaciji i u delu Hrvatske do blizu Senja, Karlovca i Kupe (izuzevši uzano primorje između Senja i dalmatinske granice, gde se govori čakavski) i još katolici u Slavoniji, Bačkoj i Baranji (i možda u Rekašu u Banatu.

Ali je u vremenu pre turskih osvojenja na zapadu i na severozapadu štokavski govor bio na toj strani ograničen samo na Bosnu i Hercegovinu i na južni deo Dalmacije do reke Cetine. Štaviše je po Rešetaru verovatno i deo severozapadne Bosne a po Beliću i neki veći deo na zapadu ne samo Bosne nego i Hercegovine bio najpre čakavski, pa da je tek sa uzmicanjem čakavaca i doseljavanjem štokavaca usled turske najezde u tim predelima raširen štokavski govor. Rešetar kaže, da se je vrlo verovatno još i u 15. i u 16. veku u celoj severnoj Dalmaciji (na severu od Cetine) govorilo čisto čakavski; Poljica su, veli, bila najpre čisto čakavska i tek je docnije u gornja Poljica prodrla štokavska primesa; takođe je vrlo verovatno, da je i srednja Dalmacija između Cetine i Neretve pre više stotina godina govorila čakavski; i najzad: može se smatrati, da je još u 15. i u 16. veku čakavski dijalekat obuhvatao ne samo celo Hrvatsko Primorje od Jadranskog Mora do Kupe i Korane, nego i ceo sliv Kupin (do reke Gline).

Širenje štokavskoga govora po tim prvobitno čakavskim predelima išlo je naporedo sa turskim osvajanjima na zapadu i na severozapadu. Namesto izbeglih čakavaca Turci su dovodili u te predele štokavce iz unutrašnjosti i su-sednih krajeva Bosne i Hercegovine koji su zatim u njima i ostali. Osim toga i mnogobrojni bosanski uskoci na mletačkom i hrvatsko-slavonskom zemljištu jako su doprineli širenju štokavizma na tim stranama.

Da je takvog, i to vrlo mnogobrojnog, doseljavanja bosansko-hercegovačkih štokavaca zaista i bilo, o tome svedoče pouzdani istoriski podaci, od kojih ćemo glavnije izneti u daljim odeljcima, osobito u odeljku koji je na redu.

Autor: Jovan Erdeljanović (O poreklu Bunjevaca, Beograd, 1930.)