Bunjevci

Već duglje vrime se bavim bunjevačkim divanom, doduše nako i naliko kaliko mi sposobnosti, učevnost, izobraženost, znanje i pamta dopušćaje. Pročito sam dosta tog šta je, još prija, poodavno napisato i od bunjevačkog divana a i bunjevačkom ikavicom, a pratim, mož kast s velikim guštom, šta se i sad piše. Vidim, redovno objavljivaje napise ikavicom nikalko listova u Subatici: „Subotičke novine”, „Žig”, „Glas ravnice”, „Zvonik”, a pojavile se, jeto, i „Bunjevačke novine”, imademo i „Bunjevački kalendar”, pa kalendar „Subotička danica”, di isto tako ima napisa na ikavici, ponda, i u Somboru izlazi list „Miroljub” di su, maltene, svi napisi na ikavici, pa i u Madžarskoj se podigod piše bunjevački. To je dobro i sve nas mož samo radovat, jel će, zacigurno, dobrim asnit, kako bi nam, šta mož duglje, opstalo bunjevačko ime, bunjevački divan s bunjevačkom ikavicom. Ednovrimeno to bi moglo bit i posticaj onim malodušnim šta držidu kako je bakćanje bunjevačkim divanom i pisanje ikavicom jalov, zaludan i nepotriban poso, jel to više nikog ne zanima i unaprid je osuđeno na propast, poklem će i Bunjevaca ufriško nestat, kako oni kažedu. Jezik prigrizli dabogda!
Kako meni još i dandanas zvonidu u ušima divani šta sam ji još ko mali deran slušo med našim starijim svitom, šta su rođeni još u prijašnjim viku (devetnajstom), pa imadu i od mene dobrim više godina, a i ja već dosta pamtim, ondak sam, kod bavljenja sotim štivenjom, malo većom pažljivošćom i budnijim gledanjom, zapazijo tušta kojičeg drugačijeg med onim kako je taj stariji svit divanijo i onim kako se bunjevački piše. Svi pisatelji bunjevačkom ikavicom i oni stariji, davnašnji i sridnjaci, sridnje dobi, pa i ovi mlađi, današnji, iznim ikavice, ščim su svi doslidni i dobro je se držidu, u tušta drugim kojičim razlikujedu se s pisanjom od divana. Drugačije se divani, a drugačije se piše. Istini za volju, makar samo nuzgred, moram napominit kako se i kod ikavice mož nać podikoja pogriška, al to je sasvim ritko, možbit i slučajno, pa se mož i zanemarit, a mogla bi bit i pogriška od oni šta trukujedu te napise.
Bilo bi zdravo dobro, kad bi se našo kogod, šta bi sve te razlike med divanom i pisanjom kod Bunjevaca skupijo i sredijo, kako edno učenjačko dilo zaktiva, pa tako sređeno otrukovo u kakom listu, el možbit knjižici, kako bi se sav naš svit mogo sotim upoznat.
U ovom napisu ja bi tijo pokast samo nikalko slučajova od ti razlika med divanom i pisanjom, i to one šta su najčešće i najuočljivije.

1. Kod bunjevačkog divana se zdravo čuje glas ,,j” med glasovima ,,i” i „o” kad se nađe. Tako čujemo divanit radijo, biblijo-teka, mislijo, vidijo, al samo edan el dvojca tako i pišedu, a svi drugi slovo J u takom položaju izostavljaje i pišedu radio, biblioteka, mislio, vidio.

Glas ,,h” i na početku riči i u riči i na kraju riči Bunjevci, kad divanidu, el ne kazivaje el ga zaminjivaje glasovima J, K, V; ajdara, ajduk, pra, ple, grij, smij, grijota, zadijat, zaktiv, zadakćat, kruv, dav, plav. Mora se kast kako podiko pokatkad ovo H ne piše, izostavi ga, al najviše i najčešće se piše, makar se ne divani: Učevan svit, oni šta su s jezikom većma izobraženi, dobro znadu kako je još Vuk Karadžić, u početku njegovog rada na jeziku, slovo J u takom položaju piso, a slovo H izostavijo, pa je posli, čerez određeni razloga, od tog odusto i J izostavijo a H piso. Bunjevci taki razloga nemaje i ne vidim čerez čega bi morali drugačije pisat neg šta divanidu.

Zaminicu „ŠTO” Bunjevci nikako ne divanidu, već je zaminjivaje u divanu sa „ŠTA”, al je zato svi odreda pišedu. Za ovo mož nać potvrdu u svakim napisu bunjevačkom ikavicom, a evo nikalko:

… samo ŠTO ne pukne od smija;
ŠTO je bijo ječam;
ŠTO i te kako utiče na rod;
ŠTO led pada samo mistimično.

Svud bi tute Bunjevac kazo ŠTA misto ŠTO. I ne samo to, već Bunjevci i odnosnu zaminicu KOJI zaminjivaje u divanu sa ŠTA,
al u pisanjima naši pisatelja tog ne vidimo, već se piše:

oni KOJI nisu mogli doć u crkvu;
jedan od taki događaja KOJEG ne možem zaboravit;
novac KOJI su dobili;
njivu KOJU je kupijo.

I tute bi Bunjevac misto KOJI, KOJEG, KOJU uvik kazo ŠTA.

Instrumental jednine s nastavkom -EM kod bunjevačkog divana se ne mož čut, pa bilo kojim suglasnikom nek se svršava osnova riči, makar i pridnjonepčanim, uvik se čuje samo nastavak -OM, al zato naši pisatelji pišedu: vlatanjem, padanjem, za­valjivanjem, maljem, mužem, ključem, mišem, carem, abanjem, akanjem, stocem, kako Bunjevac nikad ne bi kazo, već samo sa svršetkom na -OM.

Evo štogod šta se asnira kod pisanja, al Bunjevci ni blizo tako ne divanidu, a to je, kako ja to zovem - „dakanje”, šta bi se učevno kazalo - korišćenje prezenta sa svezom DA ko dopunu nepotpunim glagolima. Ima više načina kako Bunjevci zaobilazidu, izbigavaje ovo „dakanje”. Pokašću sad odekar samo tri, poklem to pomalo zadire i u sintaksu, pa ćemo se sotim drukput pozabavit:

Čikerijanci su imali namiru DA SAZIDAJU; Bunjevac bi kazo: … imali namiru SAZIĐAT;
… čuo sam DA majka SPOMINJE, kazo bi Bunjevac: … čuvo sam majku KAKO spominje;
… kazo sam mu DA i on ZNA, „bunjevačkije” bi bilo kast: … kazo sam mu NEK i on zna.

Sad bi tijo još samo par riči kast od padežova. Bunjevci, barem oni kadgodašnji, stariji, s njevim divanom drugačije su asnirali padežove neg šta zvanični jezik propisiva, al u napisima naši pisatelja zdravo malo tog se mož nać. Evo nikalko slučajova, kako bi se vidilo na šta mislim:

1. Lokativ s pridlogom O zaminjivaje genitivom s pridlogom OD;

Opet divanidu OD VAS paora, misto O VAMA paori-ma;
Samo se mislidu OD TOG šta će kaliko rodit, misto 0 TIM;

2. Lokativ s pridlogima U i PRI zaminjivaje genitivom s pridlogom KOD;
- Bunjevci KOD njevog divana ne koristidu padežove i njeve pridloge baš sasvim kako se zaktiva KOD književnog jezika;

Tute je KOD s GENITIVOM misto U s LOKATIVOM.

Baš smo bili KOD užne, kad su pretelji došli;
Prikinili su nas, kad smo bili KOD zdravo važnog divana;

Ode je opet KOD s GENITIVOM misto PRI s LOKATIVOM.

3. Lokativ s pridlogom U zaminjivaje instrumentalom s pridlogom S, SA;

SA znanjom njev deran ne mož ni blizo našoj curi;
Mi se zdravo razlikujemo S mišljenjima;
S loptanjom ste iza nas dvi lige;

Svud je ode lokativ s pridlogom U zaminjen instrumentalom s pridlogom SA i S.

Slučajove pod brojom 1. našo sam u „Subotičkim novinama” u rubriki „Moje ćoše”, al na slučajove pod brojovima 2. i 3. nisam natrevijo nigdi, a to je velika šteta, jel vakim pisanjom bi se većma oživijo pravi bunjevački divan, šta se kadgod divanijo, pa kad bi se još i sve razlike šta postojidu med bunjevačkim divanom i književnim jezikom skupile, sredile i trukovane objavile, upozno bi se šnjima i naš mlađi svit, pa bi i oni znali i mogli pravo bunjevački divanit, jel moramo priznat kako se danas med našim svitom pravo i čisto bunjevački baš zdravo ni ne divani. Posli sveg do sad napisatog sasvim se prirodno nameće pitanje - kako pisat bunje­vački? Zapravo pitanje je od ovog, dal triba pisat nako kako se divani, el se izjednačivat pisanjom sa zvaničnim jezikom svačim drugim osim ikavicom? Mnim, triba se držat prvog - nek se piše ko šta se divani, šta je bilo geslo i motiv Vuku Karadžiću i njegovim suradnicima, prvim stvaraocima i našeg zvaničnog jezika, jel ako bi se osim ikavicom svačim drugim izjednačivali sa zvaničnim je­zikom, ondak to više ne bi bilo bunjevački.
Kako učenjak, šta je naviko, baveć se poslom učenjački, za sve šta kaže imat potvrdu i dokaz, pitat će, možbit, ščim možmo potvrdit i dokast kako je bunjevački divan baš taki kakim se ode pritstavlja. Nažalost, zdravo je teško danas tako štogod potvrdit i dokast, kako se to zaktiva kod učenjački radova, barem iz dva razloga. Prvo, danas više skoro ni nema starog svita med Bunjevcima šta su tako divanili, a sridovični su ga možbit i znali, al su pod jakim dugogodišnjim uticajom zvaničnog jezika, u tušta kojičemu, izjednačili ga šnjim. Mladi ga nisu zdravo ni slušali, ne znadu ga, pa ga ni ne divanidu. Bilo je dosta i taki, a imade ji i sad, šta se stididu divanit bunjevački, pa su ga čerez tog zanemarili i napustili. Drugo, svi šta su pisali bunjevačkom ikavicom, oni stariji, kadgodašnji, a i ovi sadašnji, šta danas pišedu, nisu pisali i ne pišedu nako kako se divanilo, neg i jedni i drugi nastojidu kod pisanja približit bunjevački divan zvaničnom jeziku i sotim su doprinosili i doprinosidu nestajanju i umiranju pravog bunjevačkog divana. Čak i bunjevačke narodne pripovitke, šta ji je sakupljo naš dobro poznat i zdravo cinjen skupljač i zapisivač narodni pripovidaka Balint Vujkov, nisu, nažalost, zapisivate nako kako su mu pripovidači kazivali, već ji je on, po vlastitom priznanju obrađivo, prirađivo i dotiravo, kako bi ji šta više približijo zvaničnom jeziku i šnjim izjednačijo sa svačim drugim iznim ikavicom. Velika je to bila nesmotrenost, jel takim postupanjom on je dobrim naudijo bunjevačkom divanu, makar mu je bila namira nigovat ga, zapravo ovikovičit ga, jel te pripovitke su mogle, tribale, morale bit najveća riznica i najbogatiji izvor za izučavanje bunjevačkog divana, a vako zapisate one to teško možedu bit. Al vrag nije taki crn ko šta izgleda, zna kast naš svit. Još uvik se mož nać starog svita šta, ako i ne divani baš sasvim tako, a ono je zdravo blizo tom divanu. Ponuda ima i svita sridnje dobi šta je slušo taki divan i zapantijo ga. Pa i one narodne pripovitke šta su ranije, med prvima sakupite, zapisivate su skorom kako su i kazivate, skupljač te još nije zdravo obradivo, pa se i tute mož nać pravog bunjevačkog divana. I naposlitku, triba kast i to, šta svaki učevan čovik, a obaško učenjak zna, kako se sličnošćom i uspoređivanjom te sličnošće mož nadoć na to kako bi moglo i tribalo štogod bit. Tako štogod se učenjakima zdravo često trevlja, jel učenjaštvu, šta bi se kazlo nauki je to poznato.
Naće se, cigurno, kogod šta će kast zašto sam se baš ja, sotim pitanjima neškulovan čovik, latijo bakćanja takim poslom. Na to možem takim dat odvit, jel to radim sasvim otimičnim naumom i izazovnim zaktivom. Ostim, krajnje je vrime priduzet štogod, kako bi se sačuvalo ono šta nas pravi tim šta jesmo, a vidim, naši sotim izučeni i iškulovani ljudi nimalo ne ajidu šta se mož trevit našim divanu i našim rodu, pa ji oću žagnit, nek se probudidu, pa nek i oni, ko učenjaki, štogod kažedu učevno od svega šta se radi, divani i piše, jel to dobro tako, jel nije dobro, ako nije, zašto nije i kako bi tribalo bit. Edan bi, kažimo, imo kazat ovo, drugi ono, i tako bi se, možbit, mogla, nebil bog davo, rasplamsat kakagod rasprava, šta bi ednovrimeno pripomoglo i oživljavanju, a možbit i zašto ne, unapriđivanju i razvijanju već dobrim dilom zanemaritog i zapuštitog bunjevačkog divana, kojeg pušćamo nek sasvim nestane prid našim očima i mož kast našom pomoćom. Ako kod Bunjevaca imade i trunke rodoljublja, ondak se tako štogod ne srni dopuštit, jel zna se dobro, falaj dragom bogu, nikakog roda brez svog divana nema. Nikad i nigdi ga nije ni bilo, a nit će ga bit. Al ko zna? Možbit bi kogod volijo i želijo nek nam se tako štogod i zbidne. Čerez tog se moramo svi uprit, nek uvik budne koga šta će punim srcom zapivat „Nek se znade da Bunjevac živi”.

Čerez tog bi bilo od neprocinjive važnosti i na nezamislivu i neopisivu dobrobit cilom bunjevačkom rodu, kad bi svi naši učeni i škulovani bunjevački ljudi i sav ostali bunjevački svit, bilo kojeg ponika se držo, el bilo koje osićanje imo, samo bunjevačko, bunjevačko-rvacko, bunjevačko-srpsko, el bunjevačko jugoslavensko, ne mareć za te razlike, poradili cilim svojim bićom na tim kako nam se ne bi zdesilo šta nam podikoji pakosnici želidu, već kad bi se okupili i udružili snage za ovo šta nam je svima isto i ednako važno po život i opstanak, za očuvanje bunjevštine, za održanje bunjevačkog pridanja, za oživljavanje, unapriđivanje i obogaćivanje našeg milozvučno raspivanog bunjevačkog divana i pravog bunjevačkog pisma s našom lipom bunjevačkom ikavicom, šta bi ednovrimeno značilo, misto sramotnog nestajanja i nepovratne propasti vikovično opstajanje u truc svim našim zlotvorima i pakosnicima.
U prijašnjim napisu šta je bijo od tog kako pisat bunjevački, navo sam u nikalko slučajova, kako Bunjevci ne divanidu zaminicu ŠTO. U ovom napisu ću probat pokast kako Bunjevci u njevom divanu zaminjivaje sa ŠTA nuz zaminicu ŠTO i druge fele zaminica još i druge vrste riči ko šta su prilogi, pridivi i veznici.

1. Misto zaminica:
a) misto upitne zaminice ŠTO
- Šta je danas?
- Šta si mu davo?
- Šta nas još čeka?
- Šta oš?
b) misto odnosne zaminice koji, -ja, -je

To su moji pajtaši šta su samnom išli u škulu.

Di ste metli šećer šta sam ga danas kupila?

c) misto uzročno upitne zaminice ZAŠTO

Šta ćutiš?

Šta i ti ne kažeš koju?

Šta si stavo sa svirkom?

(1) zaminicu ZAŠTO Bunjevci zaminjavaje još i pridlogom ČEREZ i genitivom zaminice ŠTO: ČEREZ ČEGA, ČEREZ ČEG

Čerez čega nisi juče došo?

Čerez čeg mu neš dat novce?

d) zaminicu NEŠTO Bunjevci, pogotovo stariji, zaminjivaje sa NIŠTA, brez naglaska, brez akcenta, el sa ŠTAGOD sa kratkouzlaznim akcentom na A sa drugačijom i drugačijom službom u ričenici;
(1) u službi imenice:

NIŠTA (ŠTAGOD) veliko je pri-letilo priko naše kuće;

NIŠTA (ŠTAGOD) me steglo u grlu;

(2) u službi priloga:

NIŠTA (ŠTAGOD) sam bengav ovi dana;

NIŠTA (ŠTAGOD) si mi se zdravo pokunjijo;

Davo sam mu NIŠTA (ŠTAGOD) sitniža, nek nije baš brez šućke;

Da mi sad NIŠTA (ŠTAGOD) moć uradit, šta bi tijo, vidli bi oni njevog;

Kazo sam kako ovo NIŠTA nema naglaska ni akcenta, al prid enklitikama (kraćim formama lični zaminica i pomoćni glagola bit i tit) imade dužina na A. Vako NIŠTA se još i danas mož i čut u divanu i, doduše riđe, nać napisato, dok ŠTAGOD danas već teško mož čut u divanu, a još teže nać napisato. Današnji bunjevački pisatelji pišedu samo ŠTOGOD. Al tute imade sastavnica ŠTO, za šta smo već kazli kako Bunjevci zaminjivaje sa ŠTA, pa mi se ondak narodckije čini ŠTAGOD neg ŠTOGOD. Šta se jopet piše ŠTOGOD, to su, zacilo, uticaji književnog jezika, pa je to sad već sasvim privladalo. Naposlitku, svaki jezik ima i svoj razvojni put.
Uticaj književnog jezika još je vidljiviji kad se ŠTAGOD uzme ko prilog sa značenjom IZUZETNO, JAKO, VEOMA. U takim slučajovima danas se i divani i piše samo ŠTOGOD. Makar bi tribalo, al danas već ne mož ni čut kogagod kast, a ne mož ni vidit napisato:

ŠTAGOD šta je velik;

ŠTAGOD šta sam mu se nakazivo;

- ŠTAGOD šta sam ga ošinijo.
Tute se sad već uvik i kaže i piše samo ŠTOGOD. I u Balintovim pripovitkama nalazimo: „Krava je bila ŠTOGOD lipa, mlikulja za pripovitku, al … se ona oma vući čim osti pod sobom punu kravljaču, pa sve mliko privali.”
Ovu ŠTAGOD vako sastavljeno napisat, s kratkouzlaznim akcentom na A kazato i sa značenjom NEŠTO, ne triba poistovećivat sa ŠTA GOD vako rastavljeno napisato, s kratkosilaznim akcentom na O kazato i sa značenjom BILO ŠTA, MAKAR ŠTA, IŠTA.
Slično imademo i kod KOGOD, napisato sastavljeno, kazato s kratkouzlaznim akcentom na prvom O i sa značenjom NEKO, nuz KOGOD, rastavljeno napisato, s kratkosilaznim akcentom na drugom O kazato i sa značenjom BILO KO, MAKAR KO, IKO.

2. Misto priloga:
a) koliko

Šta ji je bilo danas na večernju!

Šta je svita na vašaru!

b) kako
- Pritiso ga šta je samo mogo.
3. Misto pridiva:
a) kakav

Šta je to bijo konj, nikoji ga nije mogo obać.

Šta ti je lipa marama. Di si je kupila?

4. Misto veznika:
a) čim
- Samo šta je ušo, pavo je u nesvist.
b) otkad
- Već ima miseci šta nam pretelj nije dolazijo.
c) jer

- Misliš moram ga trpit šta mu otac gospodar.
d) da
- Dobro je šta sam imo vratit novce, pa me neće tužit.
5. U izrekama:
Nek bidne šta bidne;
Šta (mu) je, tu (mu) je;
Nije ni za šta;
Šta prija manje grija;
Makar šta;
Šta kupijo, to prodo.

Iz ovog šta je naprid napisato izdođe kako bi za divan bački Bunjevaca bilo, možbit, bolje el tačnije kast kako je ogranak novoštokavskog naričja ikavskog izgovora s divanjenjom zaminice ŠTA misto zaminice ŠTO, neg kako ga učenjaki mećedu u novoštokavsko naričje ikavskog izgovora brez ovog dodatka o zaminici ŠTO. Taj divan este sa svačim drugim izravnat s novoštokavsko ikavskim, samo šta zaminicu ŠTO divanidu ŠTA, a to je čerez tog važno šta je po toj zaminici divan i dobijo ime. Šta je to i kaliko je tog šta se mož kod bunjevačkog divana prominit, izjednačit s književnim divanom, a da bi i dalje osto bunjevački divan? Zdravo teško i dozlaboga složeno pitanje za dat na to odvita. Velika sumnja me spopada kad pomislim, jel je to, u ovaj ma, i mogućno. Triba tušta kojišta uradit i o svim šta je u dodiru sotim saznat, da bi se moglo to ozbiljno i sustavno izložit. Zato, prija sveg, triba od tog i fajin raspravljat.
Danas Bunjevci, i oni stariji, i oni mlađi, ni izblizo ne divanidu bunjevački kako se kadgod divanilo. Ovi najmlađi, amade, već ni ne znadu divanit bunjevački. Maltene, svakim današnjim bunjevačkim čeljadetu, najblagije reknito, čudno, el rogobatno, nek ne reknemo, smišno el luckasto, el posprnđivački se čini kad čuje kogagod kast štagod starinski, nako kako se kadgod divanilo. To nije u redu i nije na mistu i ne bi tribalo take svaćat i primat, već baš sproću tog, šta većma asnirat taj starinski, pravi bunjevački divan, obaško kod pisanja.
Jel, ako ćemo pravo kast, koji neknjiževan divan, šta bi se reklo dijalekat, ne samo kod nas, već u cilim svitu, spram književnog divana nije rogobatan, čudan i smišan. Samo i to triba kast, svakoj skupini naroda, šta imade svoj divan, šta ga na materinim prsima uči, taj divan je lip i drag, pa ga čuva i održava. I ne samo zato šta ga voli, već šta znade, ako nestane tog divana, nestaće i oni šta ga divanidu.
U staro, davno vrime Bunjevci su, ako ne baš svi, al ono u gromornoj većini, radili zemlju i od tog živili; šta bi se reklo, bili su salašari, paori, zemljodilnici. I oni šta su posidovali zemlju i živili na salašama, i oni šta nisu imali zemlje, a živili po selama i varošima, svi su oni zarađivali i ociguravali potribe za život obrađivanjom zemlje. Posidnici su, s pomoćom rabadžija, radili svoju zemlju, a i išli u mobu rodovima, komšijama i poznatima, a brezemIjaši su radili kod gazda ko bireši el rabadžije, napolčari i nadničari. Taki način života i rada držo ji je zajedno, pa je i čuvo i održavo i divan i običaje. Kako i kaliko su Bunjevci stali napušćat salaše i sela i doseljivat se u varoš, pa se, nuz zemljodilstvo, stali zapošljavat i s drugim poslovima, tako i taliko se počo minjat i njev stari način života, a š njim i bunjevački divan i običaji i navike. Najvećma tako šta se trevilo i najveće promine kod njevog načina života zdesile su se u nareknitom „socijalističkom razdoblju”, štaje trajo pedeset godina, po vika. Kad je napravita nacijonalizacija, kad je zemlja i druga imovina proglasita za narodnu i uzeta posidnicima, jel nije više moglo bit vlastitog posidništva, zdravo tušta nji je napuštilo salaše i sela, nastanilo se u varoši i stalo radit i svakake drugačije poslove. U tim mišanju i dodirivanju s varošanima, radnim povezivanjom, druženjom i zbližavanjom š njima, doondašnji salašari, paori, zemljodilnici stali su poprimat nove, varoške navike, običaje, nošnju, pa i minjat divan. Svim tim je, dobrim dilom, pripomogo i nagli, veliki cilokupni teknički napridak s avtovima, radijovima, televizijama i drugim pronalaskima, ponda još i zvanija, škula, novine, skratito kazato, cilokupna Ijucka dilatnost. Sve se riđe vididu sonca, pa se sve manje i divanidu. Sve se manje DEKA, a sve više VOZI, pa nam sve manje tribaje i riči kajase i uzde, već upravljači i volani. Kola se utiravaje u garažu, a ne pod naslam; kokošinjce zaminjivaje inkubatori, parasničke peći radijatori, šporelje štednjaci i još tušta kojičeg drugog se minja u životu, pa i u divanu.
Ko šta i sami vidimo, a i učenjaki su nam to već odavno pokazali i dokazali, kako se sve na ovom svitu minja, razvija, unapriđiva i usavršava. Podištagod nestaje, podištagod nastaje. Svaki razgaljen čovik tako šta mora pripoznat i privatit, jel to je vikovno Ijucko iskustvo pokazalo i dokazalo, a i stari pisnik nam lipo piva: „stalna na tom svitu samo mina est”.
Učevan svit, šta se učenjački bakće svakakim prominama šta se trevljaje oko čovika, sa čovikom i u čoviku, uči nas, nek se u ednim čemugod zbidne makar samo edna, al važna, šta bi se reklo, bitna, suštinska promina, šta je kadra to, na šta diluje, prominit, ondak će se to i zdesit pa će to, na šta ona diluje, postat sasvim drugo neg staje dotleg bilo. A i s druge strane, isto tako, nek se u čemugod zbidne tušta manji, ne tako važni, promina, ondak se i to mož pritvorit u čegagod sasvim drugo neg štaje dotleg bilo.
Nek sad mi ova znanja, el učenja, probamo nakalamit na bunjevački divan i pisanje, vidićemo kako i tute sve to sasvim važi. Prvo ćemo napravit samo ednu, al važnu, značajnu, bitnu prominu, pa ćemo vidit šta će se trevit.

DA BI DIVAN OSTO BUNJEVAČKI

Bunjevci divanidu pisma i mliko, a tako i pišedu. Sotim su oni ikavičari, jel divanidu i pišedu ikavicom, šta će kast, kako oni edno staroslavensko slovo šta se zove JAT kod divana i pisanja zaminjivaje slovom I. Kad bi se to slovo JAT za-minilo slovom E, jel dvoslovom JE, kad je kratko, el troslovom IJE, kad je dugačko, ko šta to i radidu druge skupine svita, ondak to više ne bi bijo bunjevački divan, već bi se prometnijo u ništa sasvim drugo. Oni, šta to slovo JAT zaminjivaje slovom E, pa divanidu i pišedu PESMA i MLEKO, oni su sotim ekavičari, a divan i pismo njim se zove ekavica. Oni, opet, šta slovo JAT zaminjivaje slovima JE, kad je kratko i slovima IJE, kad je dugačko, pa pišedu PJESMA i MLIJEKO, oni su sotim jekavičari i ijekavičari, a divan i pismo njim se zove ijekavica.
Vidimo, daklem, dosta je i samo edna promina pa da od ednog divana postane sasvim drugi. To će kast, kako se ikavica ne mož mi­njat, ona mora ostat, da bi divan osto bunjevački. Al šta će se trevit kad ikavica ostane, a zbidne se tušta manji i ne taliko važni promina, pa se stane, na priliku:

misto - kazivat i pisat:

arkivar, zaktiv, dava - arhivar, zahtev, daha
oraj, oras, snaja, ajduk - orah, snaha, hajduk
svaćat, falit - shvatati, hvaliti
mačom, nožom, konjom - mačem, nožem, konjem
panjovi, papki, đakovi - panjevi, papci, đaci
na nogi, u ruki - na nozi, u ruci
vidim ji, rad nje - vidim ih, po nju
u ovim gradu, na tim konju - u ovom gradu, na tom konju
bradama, s braćama - braći, s braćom
gospođama, o gospođama - gospodi, o gospodi
dubji, dugji, tupji - dublji, duži, tuplji
sa stvaram, spamećom - sa stvari, s pameću
od dragošće, s radošćom - od dragosti, s radošću
kokošivi, kostivi, nogivi - kokošiju, kostiju, nogu
u svakim polju - u svakom polju
dobrim čoviku - dobrom čoviku
trinajst, trinest - trinaest
na dvanajstim drvetu - na dvanaestom drvetu
pivaje, pivadu, pivo - pivaju, pivao
vidu, vididu, vidijo - vide, vidio
lupu, lupidu, lupijo - lupe, lupio
puknit, puknedu, puknijo - puknuti, puknu, puknuo
zvavo,čuvo,mevo - zvao, čuo, meo
možedu, btdnem, budnem - mogu, budem
radiću, poslaću, doću - radit ću, poslat ću, doći ću
daš jim, njim - daćeš im
kaš, saš, tuš - kada ćeš, sada ćeš, tu ćeš
esam, este, esu - jesam, jeste, jesu
oskočit, ostranit - odskočiti, odstraniti
ljucki, gracki, tavankucki - ljudski, gradski, tavankutski
ocić, ocičem, ociko - odsić, odsičem, odsikao
šta je s baće - šta je s baćom
divani od nogivi - divani o nogama
s loptanjom smo bolji - u loptanju smo bolji

DRUGAČIJI NEG KNJIŽEVNI JEZIK

Našo sam i vako napisato: „Želiš da odeš, mene da napustiš, tute da ostanem, da trunem sama, a ti da možeš bolje da se švaleraš”. Talikog kako ja to zovem „dakanja”, taliko puti asniranja sveze DA sa prezentom, ko dopune nepotpunim glagolu bilo bi pritušta i za ednog okorilog ekavca, a kamol za Bunjevca. Pravi Bunjevac bi to, zacigurno, drugačije sročijo. Na priliku ovako: Želiš otić, mene napuštit, tute nek ostanem, nek trunem sama, kako bi se ti mogo bolje švalerat. Ko šta se vidi, nema ni ednog DA. Mora se kast kako naši bunjevački pisatelji zdravo često pravidu take sklopove ričenica. Pa i u svakidašnjim divanu se mož tako šta čut na svakom koraku: neću da dođem, misto neću doć; ne moraš da kažeš misto ne moraš kast; volijo bi da te čujem misto volijo bi te čut; tijo bi da donesem misto tijo bi donet; oš da se vratiš misto oš se vratit. Sovim smo se, možbit, malkoc udaljili od pravog divana, al sve se to dodiriva sovim od čeg mi raspravljamo.
Vidimo kako imade šurnajst kojičeg šta Bunjevci drugačije divanidu neg šta propisiva književni jezik. A postavljeno je pitanje šta se zbiva s bunjevačkim divanom kad se tusta tog kod njega promini. U takim slučajovima mogućno je troje. Prvo je, kad se osim ikavice sve drugo divani i piše književno. Tako šta nalazimo kod ednog našeg vrlo poznatog Bunjevca, sakupljača bunjevački narodni pisama, Ive Prćića u „Pridgovoru” njegovoj knjigi „Bunjevačke narodne pisme”, šta je izdata 1939. godine, i u „Kratkim razjaš­njenjima” u toj knjigi nuz svaku felu pisama. On tute, osim ikavice, sve druge oblike riči piše književno. Nabrojiću samo nikaliko: asnira zaminicu ŠTO; piše slovo H; ne piše slovo J u radnim pridivu muškog roda kod glagola; infinitive glagola ne piše brez skrajnjeg slova -I; 3. lice množine prezenta piše književno; nastavki u instrumentalu jednine imenica muškog roda su mu književni -OM i -EM, kod Bunjevaca je samo -OM; ednačenje i razednačivanje slova je isto tako književno, pa i sve drugo šta Bunjevci neknjiževno divanidu. Ne bi navodijo poedinačne slučajove, jel se u to mož svaki i sam uvirit. Ode bi tijo samo još spomenit njegovu „Napo­menu” u toj knjigi posli prvog dila „Groktilica”. U njoj piše: „Sabrane pisme u ovoj knjizi zapisane su točno onako kako su ih kazivači recitovali, nikakve promine ni ispravke, ni jezične ni gramatičke, nisu učinjene. Zapisane su, dakle, točno onako, kako narod govori, ili kako je govorio, kada je pisma nastala, pa su je i kazivači tako naučili. Nije ispravljeno niti „JEL” u „JER”, premda su mi nekoji jezikoslovci govorili da barem to ispravim”.Zdravo pošti vam ovog poznatog Bunjevca i vrlo cinim njegov neprocinjiv doprinos bunjevštini, žavo mi je šta je pokojni, al i tamo nek mi ne zamiri i nek mi ne zamire ni svi njegovi poštivaoci, šta ne možem povirovat, kako je zapiso sve „točno onako, kako narod govori”. Ne možem povirovat kako su mu „kazivači” divanili: „Senjani hajduci; - brez vakih junaka’ - prokletih Turaka, već su, cigurno, to kazli brez slova H, ko šta kazivaje i svaku drugu rič u kojoj ima slovo H, el ga zaminjivaje sa J, K, V i S. Isto tako, ne možem povirovat kako nisu u ričima, na priliku, opazio i besidio, pa i u svim drugim radnim pridivima glagola u muškom rodu, divanili J med slovima I i O, jel je to nemoguće, mora se kast i čuje se, ne samo kod Bunjevca, već kod svakog, i Rvata, i Bošnjaka, i Crnogorca, i Srbina. Samo šta se to slovo J ko neknjiževno, ne piše, od Vuka Karadžića pa na ovamo, makar ga je i Vuk u početku piso, pa posli izbacijo. Sad, kad bi uzeli kako svaka rič sa slovom ,,l” na mistu slova ,,JAT”, mož bit bunjevačka, a i svaka druga rič, brez slova „JAT”, isto tako, mož bit i bunjevačka, ondak bi izgledalo kako je divan sa ikavicom nuz sve drugo književno i bunjevački divan. Samo šta nije tako. Divan je ondak bunjevački kad je oblik i riči sa slovom ,,l” na mistu slova „JAT” daklem, oblik ikavske riči, ko i oblik svake druge riči taki kako ga Bunjevci divanidu. Makar šta je ikavica, kad se oblik i te ikavske riči i oblik svake druge riči divani i piše književno, a ne kako to Bunjevci divanidu, ondak to nije i ne mož bit bunjevački divan.
Drugo mogućno je to da se svi divani bunjevački, kako svit divani i da se piše ko šta se divani. To bi bilo zapravo bunjevački. Samo šta se to, nažalost, ne mož sasvim doslidno sprovest. Tute postojidu bar dvi poteškoće. Prva je, doduše manja i ne taliko važna, šta sad već zdravo malo bunjevačkog svita znade pravo bunjevački divanit. Druga poteškoća je ta šta, kad bi se pisalo tačno nako kako se divani, tusta puti bi se napisato moglo svatit na više načina, sa više značenja i ne bi se tačno znalo šta je zapravo pisatelj mislijo kast sotim šta je napiso. Na priliku, kogod bi tijo kast kako prid kime, el čime, kleči. On će to kast, izdivanit, možbit, vako: PRITIM KLEČIM. Kad se divani, kad se kaziva, to se tako čuje, bilo ko to kazo, a ne samo Bunjevac. Nek se sad to i napiše tako kako je kazato. Kad tok, tako napisato kako je kazato, kogod drugi prostije, on neće iz napisatog znat jel to znači baš to šta je kazivač mis­lijo kast, el, možbit, to znači, dok kleči štagod drugo radi, el se, čak, možbit, priti kome dok kleči. Da bi se take nejasnoće izbigle, postojidu kod književni jezika pravopisna pravila, šta propisivaje kako šta triba pisat. Za bunjevački divan nema ni gramatike ni pravopisni pravila, pa mož svaki pisat kako oće. To se i radi. Kad bi se, u našim slučaju, poštivalo pravilo kako ne triba ednačit suglasnike na rubovima riči, ko i pravilo sastavitog i rastavitog pisanja riči, ondak bi moglo bit napisato samo vako: PRID TIM KLEČIM, makar šta se drugačije čuje kad se kaže. Pa, kad se, ondak, od PRID TIM dobilo PRITIM. Dobilo se po pravilu o ednačenju suglasnika, a niše vodilo računa di se ti suglasnici nalazidu, pa je tako slovo D u riči PRID isprid slova T u riči TIM ednačenjom prominilo se u slovo T i dobili smo PRIT TIM. Dva ista slova, ode dva T, kad su edan do drugog, mora edan ispast i dobije se PRI TIM. A kad se ne vodi računa o pravilu sastavitog i rastavitog pisanja riči, mož se dobit i PRITIM. Al u ovim slučaju, već sam kazo, to ne bi moglo bit, jel je slovo D na kraju riči PRID, a slovo T na početku riči TIM, daklem nalazidu se na rubovima riči i u takim slučajovima ne triba ednačit suglasnike,već triba pisat, ne kako se divani, neg kako pravilo propisiva, pa napisato triba ostat PRID TIM. Vaki ednačenja, baš fajin, mož nać i u pokaznim ričenicama u „Rečniku bačkih Bunjevaca”.
Malo bunjevački, malo književno
Treće, šta je mogućno kod bunjevačkog divana je to da se divani i piše pomišato, malo bunjevački, malo književno. To je, kaliko ja razbiram, najgori izbor. To nije ni bunjevački ni književno, a naši bunjevački pisatelji, i kadgodašnji i ovi sadašnji, baš tako pišedu. Osim šta sam naprid kazo za Ivu Prčića, nema niedan drugi da bi piso samo kako Bunjevci divanidu, el samo književno, daborme, nuz ikavicu. Svi pišedu pomišato, malo vako, malo nako. Malo bunjevački, kako i divanidu, malo književno, kako ne divanidu. Kako to zapravo izgleda tijo sam p-kast, s nikalko poedinačni slučajova iz nikalko listova od nikalko bunjevački pisatelja, al bi to tribalo zdravo tušta pisat, pa sam odusto, jel u to se mož svaki i sam uvirit, samo nek uzme proštit „Ustav Pučke kasine” iz 1878. godine, šta su ga sročili gospoda Đeno Dulić i Ivan Rožić, list „Neven” iz 1889. godine, iz kojeg izvatke objavljivaje „Subotičke novine”, pripovitke u kalendaru „Danica” iz prošastog vika, pripovitke Blaška Rajića, Bunjevačke narodne pripovitke, šta ji sakupijo Balint Vujkov, pripovitke u knjigi ,,Bać Luka Kerčanin” šta ji napiso Marko Peić, somborski list „Miroljub”, opisi bunjevački običaja od Alojzija Stantića u listovima „ŽIG” i „Zvonik”, pripovitke u listu „Glas ravnice”, šta ji potpisiva bać Štipan, razne napise, šta su pisati od razni pisatelja u listu „Bunjevačke novine”, napise u rubriki „Moje ćoše”, šta ji piše Ladislav Kovačić, a objavljivaje „Subotičke novine”. Ima tog još, al i ovo je dosta. Svud tute imade malo književnog, šta Bunjevci ne divane tako, malo neknjiževnog kako Bunjevci i divanidu. Kod ednog je malo više književnog, kod drugog malo više neknjiževnog, al svud imade i ednog i drugog.
Oprostite šta ću malo skrenit s pravog divana, al ne baš sasvim, jel i ovo šta ću kast, dodiriva se malo sovim od čeg mi raspravljamo. Radi se, naime, od ovog: kad sam već spomenijo rubriku „Moje ćoše”, tijo bi je se makar samo žignit i malo štagod natuknit, jel me to muči otkad sam prviput proštijo napis u toj rubriki, pa sad koristim priliku kako bi se tog ratosiljo. Kad, naime, štijem tu rubriku, činimisker, kako se tute najbunjevačkije divani. Nuz to šta u njoj imade manje oblika riči kako Bunjevci ne divanidu, književni oblika, šta imade dosta neknjiževni oblika riči, kako Bunjevci divanidu, imade i zamine padežova, doduše samo edna, lokativ se zaminjiva s genitivom, (kod bunjevačkog divana imade i drugi zaminjivanja padežova), pa divanidu - od iđišta ni klapit, misto o iđištu, al taki zamina, i to sasvim ritko, imade još kod ednog el dvojce bunjevački pisatelja i više ni kod ednog. Možbit, baš čerez otog, zdravo me začudijo, zapripastijo me naziv rubrike „Moje ćoše”. Za cilog mog vika, a fajin dugo već trva, šta sam ga provo, od rođenja do danas, u bunjevačkoj kući, u bunjevačkim kraju, med bunjevačkim svitom, još nikad, ni edared, ni od ednog Bunjevca, ni slučajno, nisam čuvo kast tako nominativ ednine. Tako kazato MOJE ĆOŠE s dugouzlaznim akcentom na slovo O u riči ĆOŠE, mož bit, kod bunjevačkog divana genitiv ednine; na priliku, divani se - od moje ćoše di tvoje ćoše nema ni sto koračaji - el mož bit nominativ i akuzativ množine. Ova dva padeža u množini možedu imat na slovu O u riči ĆOŠE i dugosilazni akcenat, pa se na priliku divani - moje ćoše (ćoše se nećedu odrit, el akuzativ - dođi vidit moje ćoše) ćoše. U tim padežovima mož bit oblik ĆOŠE, al nominativ ednine svaki Bunjevac će uvik kast samo MOJA ĆOŠA i nikako drugačije, pa ga onda tako i triba pisat. Kad sad malo brižljivije pogledamo sve šta je svudan bunjevački napisato, uočićemo kako sa samim ričima, s njevim minjanjom značenja, s njevim nestajanjom i nastajanjom nema veće nevolje. To je u maloj miri i nema većeg uticaja na minjanje bunjevačkog divana, i sote stra­ne nema nikake opasnosti da će bunjevački divan postat kaki drugi. To se zbiva pod uticajom cilokupnog Ijuckog dilovanja, i u skladu sotim, pa je ednako za sve, za cilu skupinu svita, šta se služi sotim divanom. Poteškoća je kod oblika razni vrsta riči. Oni se i više i većma minjaje i možedu dovest dotleg, to smo vidili, kad bi divan posto kaki drugi. Taka minjanja radidu poedinci, oni koji pišedu, pisatelji, po svojoj volji, znanju i naođenju, obaško, kad nema napismeno odreditog i od svi privatitog pravila, kad nema književnog uzorka, el književnog pridloška, el, kako to najviše kazivadu -književnog standarda.
Sad smo stigli do pitanja s počela ovog napisa: šta je to i kaliko je tog šta se mož prominit kod bunjevačkog divana i pisma, da bi oni i dalje ostali bunjevački?
Vidili smo kako je mogućno troje. Prvo, da se nuz ikavicu sve drugo divani i piše književno. Kazali smo da to ondak ne bi bilo bunjevački. Drugo, da se sve piše ko šta se i divani. To smo kazali kako ne mož bit, jel ne bi uvik bilo razumljivo, već bi tute tribalo poštivat ponika pravopisna pravila. Treće, da se piše pomišato. Podišta književno, kako se ne divani, podišta neknjiževno, al kako se divani. Zato smo kazali kako nije ni bunjevački ni književno.
Kad bi tijo sad, friško, s vrva, nako na sumet, dat odvit, kazo bi, nek budne ono drugo: pisat ko šta se divani s poštivanjom potribiti pravopisni pravila. Al, da bi se na to davo pravi, ozbiljan, potkripit, učevan odvit, činimisker, moro bi se uradit gromorno velik, te­žak i dugotrajan poso. Skupit i zabilužit sve te razlike med bunjevačkim divanom i bunjevačkim pisanjom, ponda to sagledat, raščlanit, sredit i uporedit s već dosad bunjevački napisatim, pa s književnim pridloškom i posli sveg tog, ozbiljno, s potkripom dat pravi odvit. Zato je potribito i veliko znanje i strpljivost i upornost, a priko sveg brezgranično nesebična i velika ljubav spram svog roda.
Naš Subačanin, bunjevački jezikoslovac, magistar Josip Buljovčić, u njegovoj knjigi „Filološki ogledi”, piso je podišta i od ovog. On je, doduše, piso više o sučeljavanjima bunjevačkog divana s materinskim divanom u stranskoj zemlji, al, isto tako i o sučeljavanjima bunjevačkog divana s divanom i prilikama kod nas, obaško, u našim škulama. I makar drži, kako je „dijalekatski idiom u povlačenju i izvan škole i taj… proces povlačenja dijalekta teško se može zaustaviti”, jopet smatra, kako je „koegzistiranje dvaju idioma - moguće”, pa malo dalje piše: „Kod učenika (a ja bi dodo još i - obaško kod učenika Bunjevaca, pa i ne samo učenika) valja izgraditi svest o tome da je koegzistiranje dvaju idioma - dijalekta i standarda - moguće, da nosioci dijalekta imaju i određenih prednosti, jer su u neku ruku dvojezični, a taj njihov „bilingvizam” može postati solidnom bazom za bolje i potpunije shvatanje lingvističkih činjeni­ca, za razvijanje interesovanja za jezik, kao i za učenje drugih jezika”. Daklem, ne samo da je moguće koegzistiranje, istovrimeno postojanje bunjevačkog divana i književnog jezika, već je i potribito, jel taj bilingvizam, ta dvojezičnost imade i stanoviti pridnosti, šta možedu čoviku bit od asne u radu i životu. Čerez tog, vajda, na kraj drugog ednog odiljka knjige, moglo bi se kast zaduživa nas, zavituje nas, barem ja tako svaćam, ednim misijom šta bi ga neizostavno tribalo oživotvorit. Zato ga moram zapisat: „Da bi se sustavno i seriozno radilo na dijalekatskoj problematici, potrebno je izraditi diferencijalnu gramatiku sa opisom najvažnijih osobina mjesnog govora, o čemu je već pisano u stručnoj literaturi”.
Moje je mninje, u ovim bi se morali složit s našim učenjakom i njegov mišalj o gramatiki s obadvi ruke privatit i nastojat šta prija ostvarit. Ne znam šta će kogod drugi, al ja ću ga poslušat i probaću na tim radit. Kaliko ću, s mojim znanjom, zdravljom i godinama, to uspit, vidićemo. Al, zdravo bi mi bilo drago i neizmirno bi me obradovalo, kad bi kogod učevniji, kaki bunjevački učenjak, šta je sotim izobraženiji, latijo se tog posla. Još kad bi nam dragi Bog prosvitlijo pamet i pomogo nam ujedinit snage i znanje, šta ji zacigumo imademo, brez obzira na osićanje pripadnosti, možbit bi svi zajedno, složno uspili zaustavit povlačenje i, reko bi, nestajanje bunjevačkog divana. Ko zna, a čerez čega i ne, možbit bi se tako i rodijo kaki bunjevački književni pridložak, pa makar i ne bijo zvaničan, al za Bunjevce, bunjevštinu, bunjevački jezik i bunjevački rod, za njegovo održanje i šta dugji opstanak, imo bi neprocinjiv značaj.

ŠTA SU DRUGI PISALI 0 DIVANU BAČKIH BUNJEVACA

Prija neg šta stanem bilužit razlike po felama riči med divanom bački Bunjevaca i književnim divanom, tijo bi se malo samo žignit prozodije kod bunjevačkog divana. U prozodiju, ko šta se znade, iđedu akcenat i kvantitet slogova, bolje kast, samoglasnika u slogovima riči, šta bi se bunjevački kazlo, naglašivanje poedini slogova, samoglasnika u slogovima riči i njeva dugljina i kratkoća kazivanja.
Bunjevci imadu edan način divanjenja riči, šta je samo njev, šta ga određiva i šta taj divan pravi sasvim obaškim od svi drugi ikavski divana, šta mu daje obašku melodiju i š čim se Bunjevac oma mož poznat, kako kaže naš svit, čim zine. Tog imade kod svi fela riči divana, provlači se kroz cijo divan i rad tog ga želim ode istaknit, zabilužit i objasnit, prija neg šta priđem na razlike po felama riči. To bi moglo bit i, mož se kast, edino Pravilo divana bački Bunjevaca, a mogo bi bit, moždar, i Zakon. Tomo Maretić, naš poznat učenjak, jezikoslovac, u njegovoj Gramatiki, o Zakonu i Pravilu kod ezika, skratito piše: Zakon je pravilo brez izuzetka, a Pravilo je zakon s izuzetkima. To će kast: kad se trevi kaka promina, šta važi za sve slučajove, ondak je to Zakon; ako važi u ponikim slučajovima, s većim el manjim brojom izuzetaka, ondak je to Pravilo.
Tako Pravilo, šta ga ja ode, u narednim redovima, imam namiru sročit, kod niednog učenjaka, šta ji ja znam da se bakćedu oko divana bački Bunjevaca, nisam našo iskazato sasvim do kraja doslidno i tačno. Svetozar Georgijević, učenjak, jezikoslovac, šta je proučavo baš bačke bunjevačke divane, možbit je još najbolje to izložijo i bijo je, činimisker, najbliži pravom stanju stvari, al ni on nije uočijo u svim tim određene pravilnošće i nije ji iskazo cilovito, doslidno i sasvim tačno.
U njegovim napisu „Bački bunjevački govori”, u Godišnjaku Zadužbine Sare i Vase Stojanović, Beograd, 1939. god., knjiga VI, str. 23-32, u glavi „Akcenat i kvantitet”, piše: Prenos akcenata * (kratkosilaznog - moja opaska) i ‘ (dugosilaznog - moja opaska) na proklitiku se idealno vrši. - Već smo naveli da lične i povratna prisvojna zamenica ima u zav. padežima* (kratkosilazni - moja opaska) akcenat. … Imenice imanje, grobljar (iako groblje), z grozda (g. j.) - čuvaje svoj akcenat, itd.”Ovo su tri ričenice iz prvog odiljka te glave, o kojima bi ja imo šta kast.
Prva ričenica je tačna, al ne baš sasvim. Tačna je samo ukaliko uzmemo u obzir kako Bunjevci divanidu. Spram književnog divana kod Bunjevaca i tute imade razlike, jel Bunjevci podikoje riči kazujedu drugačijim akcentom neg šta je književno. Na priliku, književno se kaže u vojsku, s naglaskom, akcentom, na proklitiki U. Tute se akcenat prinosi na proklitiku. Al Bunjevci to kazivaje u vojsku, s naglaskom, na slovu O. Daklem, ne prinosidu naglasak, akcenat, na proklitiku i to čerez tog šta Bunjevci rič vojska kazivaje u akuzativu, četvrtom padežu, s dugouzlaznim akcentom na slovu O -vojska, a ne s dugosilaznim - vojsku, kako je književno, a poznato je da se uzlazni akcenti ne prinosidu na proklitiku.
Ni druga ričenica, zabuližita u ovim odiljku, nije baš sasvim tačna. Tačno je da Bunjevci kazivaje mene, tebe, njega s krat-kosilaznim akcentom na prvom slogu, a književno je mene, tebe, njega s kratkouzlaznim akcentom i naglaskom na prvom slogu. Čerez tog Bunjevci prinosidu akcenat i naglasak na proklitiku, pa kazivaje od mene, do tebe, za njega, a književno se ne prinosi, već se kaziva od mene, do tebe, za njega s naglaskom na prvom slogu zaminica, jel, ko šta smo već kazli, uzlazni akcenti se ne prinosidu.
Al drugi dijo ove ričenice, kako ja svaćam, nije tačan. Ako ta „povratna prisvojna” zaminica triba bit svoj, svoja, svoje, ondak ona u zavisnim padežovima nema kod bunjevačkog divana kratkosilazni akcenat, kako piše Georgijević, već kratkouzlazni i kaziva se svojeg čovika, diteta i svoje žene, svojim čoviku, ditetu i svojoj ženi s kratkouzlaznim akcentom, a ne svojeg čovika, diteta i svoje žene, svojim čoviku, ditetu i svojoj ženi s kratkosilaznim akcentom, kako bi bilo po Georgijeviću.
Razlike
I treća ričenica u ovim odiljku samo je dilimično tačna. Prve dvi imenice, imanje i grobljar, čuvaje akcenat, jel se kaže imanja, grobljara, imanju, grobljaru itd., i to je tačno kazato; al treća imenica z grozda, šta je tačno zapisata s kratkouzlaznim akcentom u genitivu jednine kako Bunjevci i kazivaje, samo šta ona ne čuva akcenat, jel tu rič Bunjevci kazivaje u nominativu jednine grozd s kratkosilaznim akcentom.
Drugi odiljak ove glave glasi: ,,Normalno se vrši prenos akcenata na slog sa dužinom u zav. padežima, ‘poslanik - poslanika, armar, armara itd.”
Rič poslanik nije baš najsrićnije izabrata, jel će Bunjevci daleko prija kast poslanik, poslanika jel poslanik, poslanika s naglaskom na prvom slogu, ponda nema prinošenja. Al nek to i zanemarimo, tu je rič armar, armara, a ja bi još dodo i mesar, mesara, pisar, pisara, kovač, kovača i pudar, pudara, di se svud prinosi akcenat na dugljinu, šta pokaziva tačnost ričenice.
Al šta ćemo s ričima ko šta su bravar, bravara, pekar, pekara, ribar, ribara, kolar, kolara, frulaš, frulaša itd., di se ne prinosi akcenat; ponda još i radnik, radnika, čelnik, čelnika, bidnik, bidnika, dvojnik, dvojnika, patnik, patnika itd., di se isto tako ne prinosi akcenat na dugljinu u zavisnim padežovima. Po ovim, ondak, ta ričenica nije tačna.
Posli sveg šta je ode kazato od prinošenja i neprinošenja akcenta na slog s dugljinom u zavisnim padežovima, ako malo bolje i pažljivije stanemo gledat, zapazićemo kako se akcenat prinosi na dugljinu u zavisnim padežovima samo kad je u nominativu jednine prid dugljinom kratkouzlazni akcenat, a u drugim slučajovima se ne prinosi. Da je tako napisata ričenica bila bi zdravo tačnije odredita i mogla bi postat, možbit, i ko niko Pravilo.
No, sve ovo, šta je dosad kazato, nas sad puno ni ne zanima, jel ne obilužava baš tako zdravo divan bački Bunjevaca i rad tog šta tako kojišta sličnog imade i kod drugi divana. Od tog će više bit divana kad raspravljali razlike za svaku felu riči.
Nas sad zdravo većma zanima ono šta je napisato u trećim odiljku te glave, jel se to, šta je tute napisato, dodiriva s ovim od čeg raspravljam, a to je uočavanje pravilnošće o tim kad je, na kojim mistu i čerez čega je poniki slog, samoglasnik u njem, dugačak, a poniki kratak, ko i jel je, pa ako jeste, čerez čega je to uvik tako. To će baš i odredit PRAVILO od kojeg se ode divani.
U ovim trećim odiljku piše: „Kvantitet je izgubljen u Podunavskih Bunjevaca gotovo potpuno u gen, množine: ovaca, svinja tunja (ali: ora), izreka, pisama, rastova, običaja itd.”
U riči rastova izostavljena je, zacigurno u trukovanju, dugljina na slovu O. Drugo je sve tačno, samo je još tribalo dodat: na krajnom slovu A, i kast čerez čega je tako. Tako je rad tog šta je slog prija krajnog dugačak, pa je to tako i u drugim slučajovima i to će se vidit iz Pravila.
Dalje piše: „Gubljenje je nastupilo i kod zaminica, prideva u dat. i lok. jd: kratkoj, svojim, našim, brzim; u gen. jd. cilog, ali kravjeg.”
Dugljina
Opaska. U riči kratkoj, metnit je akcenat, zacigurno pogriškom na slovo O misto na slovo A. Gubljenje kvantiteta (dugljine) kod ti fela riči i u tim padežovima ne ,,.nastupa redovno”. Edared ima dugljine, drukput je nema. Kako kad. Baš u prva tri zabilužita prideva je imade. U pridivima svojim, našim, bržim, ko i u svim drugim slučajovima kad je prid takim slovom I, na takim mistu, samoglasnik prija njeg kratak, Bunjevci uvik tako slovo I kazivaje dugačko svojimm, našim, bržim, a ne kratko, kako je tute zabilužito. Već sam naprid napiso kako će se iz Pravila vidit kod koji riči, u kojoj formi, na kojim mistu i u kakim slučaju je slog, samoglasnik u njem, kratak el dugačak. I u pridivima cilog i kravjeg iz Pravila će se vidit rad čega je slovo O kratko, a slovo E dugačko.
Dalje piše: „Retko se zadržava kvantitet u instr. imenica ž. roda, zato žeđom, mašćom, pamećom i si., ali posle kratkog akcenta drži se: pećom, ražom, kolibom i si.”
Opaska. Ne da se ritko zadržava, već se nikako ne zadržava u instrumentalu jednine i to ne samo imenica ženskog roda, već imenica svi rodova, pa i zaminica i pridiva, al samo kad je prid tim samoglasnikom u nastavku za instrumental samoglasnik, slog, dugačak; al, ko šta i Georgijević piše, i tu je on najbliži Pravilu kojeg nije uočijo, posli kratkog akcenta dugljina se drži. Ovo šta je tute kazato i este edna od tvrdnji Pravila, šta će se vidit kad se Pravilo sroči.
Dalje piše: „Pridevski određeni oblik nema u nom. jd.: -’ bili, žuti, jadni, oblačni i si., ali iza “ i ‘ akc. takođe se zadržava: kravja (ž. r.) sebični.”
Opaska. I ode je Georgijević dosta blizo pravog stanja stvari. On je uočijo da kod ovi pridiva na krajnom samoglasniku edared imade dugljine, a da edared nema, pa je čak i odredijo kako je nema posli dugačkog akcenta, a imade je posli kratkog akcenta. To je sve tačno. Samo šta nije zapazijo kako i posli kratkog akcenta taj krajni samoglasnik taki pridiva imade dugljinu samo kad je prid enklitikom. I ovo će se moć vidit iz Pravila.
I još piše: „Iza drugog akcenta redovno se gubi kvantitet u prezentu: (iako je sekundarna u gl.): predem, štijem, ali iđem, drćem, iđu, dijemo, načmemo.”
Opaska. Rič drugog na početku ričenice je, zacigurno, falična i tribala bi glasit dugog, dugačkog. Bilo bi tačnije da je napisato kako se kvantitet gubi na samoglasniku osnove prezenta. Rič štijem Bunjevci kazivaje s kratkosilaznim akcentom na slovu I štijem, a ne kako je tute zapisato s dugouzlaznim. Sve su to falinge šta se možedu zanemarit. U drugim svime ode je Georgijević, moglo bi se kast, najbliži istini, najbliži Pravilu. Edino nije uočijo kako Bunjevci kod glagola koji 3. lice množine prezenta pravidu s nastavkom -U, to U uvik kazivaje kratko, osim kad je prid enklitikom, a samoglasnik prid njim je kratak. On je zapiso iđu s dugljinom na U, al Bunjevci kazivaje ‘iđu gosti, brez dugljine na U, al *iđu mu gosti s dugljinom, jel je prid enklitikom MU, a prijašnji samoglasnik je kra­tak. I to je edna tvrdnja Pravila. Poslidnja ričenica glasi: ,,l radni pridev pokazuje da je dužina u poslednjem slogu izgubljena, ali se čuva na drugom od kraja: sanjo, stego, streso, Istresla, lago: lagala, držo: držala, itd.”
Opaska. I ode nije zapazita pravilnošća. Bilo bi tačnije da je kazato kako je dugljina izgubita na krajnom samoglasniku misto na poslidnjim slogu, ponda kako je taj samoglasnik uvik kratak osim kad je prid enklitikom, a samoglasnik prija njeg je kratak, pa bi, ondak, imali vake slučajove: on je sanjo gadno i sanjo je gadno; on je stego curu i stego je curu; krajno slovo -O u radnom pridivu uvik je kratko; kad kažemo on je lago curi i on je držo curu, tute je krajno slovo -0_u radnom pridivu kratko; al kad kažemo lago je curi i držo je curu, tute je to slovo O dugačko, jel je prid enklitikom JE, a samoglasnik prid njim je kratak. I ovo je dijo Pravila za bunjevački divan, šta ga još niko nije svestrano uočijo i zaokružito zapiso, a koji bunjevački divan pravi obaškim od svi drugi divana.
Pravilo
Ko šta vidimo, S. Georgijević je o tim dosta tog kazo. Al, prvo, to nije sve šta se ima kast od dugljine i kratkoće slogova u ričima kod bunjevačkog divana. To ću ja sve poedinačno navest kod svake fele riči, kad se budne o kojoj divanilo. Drugo: imade fajin netačnoće kod njegovog prikazivanja slučajova, kako se iz naprid pokazatog moglo vidit. Treće: fali ono najvažnije, najznačajnije, šta najvećma određiva divan, bolje kast, način, melodiju divana bački Bunjevaca, šta pokaziva kod koji riči, u kojim obliku riči, na kojim mistu riči i u kakim slučajovima je slog, kažimo bolje, samoglasnik u slogu kratak i dugačak. Sve to mož odredit edno pravilo, šta sam ga nazvo Pravilo pridnjeg, el prijašnjeg samoglasnika.
To bi Pravilo moglo glasit, na priliku, vako: samoglasnik na kraju imenica, zaminica, pridiva, redni brojova, radni glagolski pridiva, 3. lica jednine prezenta kod glagola, ko i 3. lica množine prezenta, ako nemaje formu šta se svršava na - IDU i priloga, kad je prid enklitikom, a samoglasnik prid njim (prijašnji samoglasnik) je kratak uvik je dugačak; kad je samoglasnik prid krajnim dugačak, krajni je uvik kratak, pa makar bijo i prid enklitikom.
Evo slučajovi za potvrdu:
1. za imenice:
a) nek se kaže dida njim kaže ćutite, pa nek se kaže dida kaže ćutite; vidimo krajni samoglasnik -A u imenici dida je dugačak kad je prid enklitikom, a samoglasnik prid njim (prijašnji samoglasnik) je kratak; u drugim slučaju, kad nema enklitike taj samoglasnik je kratak; al nek se kaže baćo njim kaže ćutite, pa nek se kaže baćo kaže ćutite; vidimo krajni samoglasnik -O u imenici baćo i u prvim i u drugim slučaju, prid enklitikom ko i brez enklitike uvik je kratak, jel je samoglasnik prid njim (prijašnji samoglasnik) dugačak.
To je uvik tako, pa u narednim slučajovima neću više obrazlagat već samo bilužit slučajove.
b) sestra joj rondza i sestra rondza; al nana joj rodza i nana rondza;
c) selo je malo i selo malo; al selo je malo, i selo malo;
2. za zaminice:
moje su lopte i moje lopte; al njeve su lopte i njeve lopte;
svaku ćeš kuću i svaku kuću; al svakaku ćeš kuću i svakaku kuću;

3. za pridive:
veliki su kuruzi i veliki kuruzi; al mali su kuruzi i mali kuruzi.;
plodna vam zemlja i plodna zemlja; al ravna vamzemlja i ravna zemlja;
široko mu polje i široko polje; al pusto mu polje i pusto polje;

4. za redne brojove:
prvi je čovik i prvi čovik; al peti je čovik i peti čovik;
druga će žena i druga žena; al šesta će žena i šesta žena;
treće sam dite i treće dite; al osmo sam dite i osmo dite;

5. za radne glagolske pridive:
skočijo sam visoko i skočijo visoko; al skako sam visoko i skako visoko;
skinila se cura i skinila cura; al svukla se cura i svukla cura;
primilo se drvo i primilo drvo; al savilo se drvo i savilo drvo;

6. za 3. lice jednine prezenta:
Tira mu ovce i tira ovce; al čuva mu ovce i čuva ovce;
Uzme joj novce i uzme novce; al daje joj novce i daje novce;
žali ga cura i žali cura; al fali ga cura i fali i cura;
mrzi je baba i mrzi baba; al trpi je baba i trpi baba;

7. za 3. lice množine prezenta:
pivaje njim pismu i pivaje pismu; al sjaje njim oči i sjaje oči;
trču vam dica i trču dica; al žuru vam dica i žuru dica;

8. za priloge:
sutra ga vidi i sutra vidi; aj ujtru ga vidi i ujtru vidi;
tamo joj odnesi i tamo odnesi; al vamo joj donesi i vamo donesi.

Ko šta vidimo u prikazatim slučajovima, kod imenica, zaminica, pridiva, redni brojova, radni glagolski pridiva, 3. lica jednine i 3. lica množine prezenta i priloga, krajnji samoglasnik uvik je dugačak kad je prid enklitikom, a samoglasnik prija njeg (prijašnji samoglasnik) je kratak; kad je samoglasnik prid krajnim (prijašnji samoglasnik) dugačak, krajni je uvik kratak, pa makar bijo i prid enklitikom.

Drugačije
Ovo je, miščini, dosad najpotpunije, najsveobuhvatnije Pravilo šta se tiče dugljine i kratkoće (kvantiteta) slogova u ričima, bolje kazato, samoglasnika u njima kod divana bački Bunjevaca, Vako zapisato nisam našo ni kod ednog učenjaka šta se bakće oko bunjevačkog divana, koje ja znam.
Ima još fajin kojišta kod divana bački Bunjevaca, šta je drugačije neg kod književnog, a tiče se dugljine i kratkoće slogova u ričima. Navešću samo još par nji.
Ovo Pravilo važi i:
za samoglasnik u nastavku za instrumental ednine imenica, zaminica i redni brojova;
za samoglasnik u nastavku za padežni oblik pridiva u genitivu i instrumentalu ednine i genitivu, dativu, instrumentalu i lokativu množine određenog vida;
za samoglasnik isprid nastavka za oblik imperativa kod glagola šta ovaj oblik pravidu sa -J;
za samoglasnik osnove prezenta, osim za slučaj trećeg lica ednine iz prijašnjeg dila Pravila, a imade tog još.

Od tog ćemo razglabat kad bilužili razlike od svake fele riči med divanom bački Bunjevaca i književnim divanom. Ode sam se držo samo onog dila Pravila o krajnom samoglasniku.
Kad se sve ovo, vako napisato samo gleda i štije u sebi, a ne naglas, da bi se moglo čut kako se divani, pa kad onaj šta štije ne mož ni u sebi pravo čut, jel, možbit, ne zna kako triba štit te znakove, te akcente, ondak to takom mož sve izgledat kako nije ništa, ne­važno i nezanimljivo, pa, čak, i dosadna koištarija. Al kad se sluša i čuje kako se divani, pa još kad se sluša kogagod šta kod tog divana dobro, lipo, valjano i potpuno kaziva te dugljine i kratkoće samoglasnika i slogova, ondak se to doživljava ko prava pisma, a ne divan i oma se mož poznat, daj taj, šta divani, ne mož bit drugi, već samo Bunjevac.
Ne možem povirovat kako pravom Bunjevcu, obaško takom, šta dugo nije slušo bunjevački divan, ne zasigra se srce kad ga čuje nanovo i ne poželi ga i on šta više i šta češće i slušat i divanit. To bi se moglo trevit samo s takim šta je i spram njegovog materinskog divana i spram njegovog roda posto sasvim ravnodušan, jel posprnđivački, čak, ne davo bog, nepreteljski, pa nimalo ne aji šta će se š njim trevit, ni brigeša ga oćel ga zauvik nestat. Imade i taki šta su se samo ulinili od tog mislit, uspavali se, el, zauzeti drugim brigama i nevoljama, na to zaboravili, el obuzetošćom drugim misijom, el poslom, ovo zanemarili. Gustiraje kako se sotim ne vridi bakćat, jel će svakako nestat i takog divana i ti šta ga divanidu.
Zdravo bi mi drago bilo, a gustiram i od višestruke koristi bi bilo, kad bi ovo pisanje postiglo probudit, sitit, opomenit, potaknit i uvirit te ravnodušne, nemarne, zaboravne, zauzete i obuzete drugim kojičim, pa i posprnđivače i, nek budne, a čerez čega i ne bi, i nepretelje, kako samo od nji sami, od njevog misija od tog, a još više od njevog činjenja ovisi šta će bit i š njima i š njevim divanom; nek se zvrcnedu i ne dopuštidu nestat onim šta edan rod najvećma određiva i šta ga od ponika pravi onim šta este.

Autor: Dida Razgala ( “Bunjevačke novine” 26.novembar 1998. do 26. august 1999.)