Bunjevci

NIKOLA BABIĆ O POSLOVIMA KOJI OČEKIVAJE BUNJEVAČKI NACIONALNI SAVIT U OVOJ GODINI

Ovaj prvi sastav Nacionalnog savita moraće i dalje da radi i nastoji da rišava pitanja u sferi informisanja, stipendiranja, zapošljavanja, financiranja, daljeg izučavanja bunjevačkog govora u škulama…

Nacionalni savit bunjevačke nacionalne manje u ovom sastavu radi tačno 5 godina, odkad je februara 2003. godine na elektorskoj skupštini i izabran. No, Uredbom Vlade Srbije četvorogodišnji mandat svim nacionalnim savitima je produžen, tako da oni nastavljaje legalno radit. O tom koji poslovi ji čekaje u 2008. godini divanimo sa Nikolom Babićom, pridsidnikom Bunjevačkog nacionalnog savita.
Godinu smo započeli pripremama za obilužavanje naši nacionalni praznika, 2. i 23. februara, i nadam se da smo ji u poslidnje dvi godine kako smo i zakonski u mogućstvu da ji obilužavamo, uobličili i da smo uspili da u tim prilikama dovedemo velik broj Bunjevaca, naši prijatelja i poštovalaca da zajedno sa nama slave. Veliko prelo obilužavamo 2. februara, a 23. dan izbora Nacionalnog savita, kad smo mi ko nacionalna zajednica dobili mogućnost da ostvarujemo sva prava u državi Srbiji, i to četri oblasti: obrazovanja, informisanja, kulture i službenoj upotrebi jezika, što nas nažalost ne dotiče.

Status bunjevački institucija

Uskoro, kako je kazo Nikola Babić, slidi nastavak dogovora koji je prošle godine Savit započo sa pridsidnikom Opštine Gezom Kučerom.
Očekivamo, zapravo, da vidimo rezultate tog dogovora, na koje smo naše zahtive dobili saglasnost. Ono na čem smo najviše insistirali jeste status bunjevački institucija u lokalnoj samoupravi. To se odnosi na institucije naše kulture, zatim na financiranje strateški manifestacija kulture i obilužavanje naši nacionalni praznika. I nadam se da se neće više dogodit da ne možemo istaknit naše nacionalne simbole kad obilužavamo naše praznike.
Nismo još dobili odgovor, ali bi bilo dobro da Opština priuzme financiranje jednog radnika iz oblasti kulture, jer danas ta radna mista zahtivaju profesionalni odnos. Rad s vrimena na vrime, brez nikog kontinuiteta ne donosi prave rezultate. Mi smo jedna od ritki nacionalni zajednica koja još uvik nema radijo informisanje regulisno u okviru lokalne samouprave, što je, kako je Savit konstatovo, neprimereno i znači neravnopravni status naše nacionalne zajednice. Jel, i manje nacionalne zajednice ostvaruju to svoje pravo. Mi se na radiju ne čujemo, imamo samo po sata programa petkom u 22 sata na drugom programu Radijo Novog Sada, ali taj se program ode u Subotici ne čuje. Mi pokušavamo da nađemo emitera priko Opštine u Radijo Subotici. Odnosno, nastojaćemo da od lokalne samouprave da našoj nacionalnoj zajednici na njezinom području omogući adekvatno radijo informisanje, što je i njezina zakonska obaveza. Mi smo se tu i pripremili uz pomoć sridstava Ministarstva kulture i informisanja, pa imamo prostorije i opremu za pripremanje emisija, a imamo i honorarne saradnike, samo nam triba emiter i ravnopravan status u okrivu Radijo Subotice.

Zaslužili ravnopravnost

Od Opštine Bunjevački nacionalni savit je tražio rišenje za stipendiranje studenata, iz budžetskog fonda.
Nadam se da će Savit formirati fondaciju koja će nosit ime Mije Madića, tako da ćemo se pojavljivat na konkursima za stipendiranje prija svega oni studenata koji se opridele za informisanje, obrazovanje i kulturu. Tražili smo i tražićemo da pripadnici bunjevačke nacionalne manjine budu ravnopravno zastupljeni prilikom zapošljavanja u Opštini i javnim preduzećima, ko što je to slučaj kod drugi manjina. Sad je to na štetu Bunjevaca koji tu ima 0,3 posto, a nas u subotičkoj opštini živi skoro 11 posto. Želimo i da Opština financira jednog radnika u „Bunjevačkim novinama”, ko što je to u drugim redakcijama nacionalni zajednica, pa čak da i participira troškove zakupa prostorija Bunejvačkog informativnog centra. Mi to sad plaćamo od sridstava koja dolaze iz Pokrajinskog sekretarijata za informisanja.
Savit će, kako je kazo Babić, insistirat na dobijanju mista za postavljenje poprsja Mije Madnića starijeg, za čeg se već nikoliko godina čeka opštinska odluka. Poprsje se sad čuva u Gradskom muzeju. To je što se tiče dogovaranja sa Opštinom, a drugo veliko pitanje na kojem će se radit jest bunjevački jezik.
To je program koji će se u ovoj godini radit sa još većim intenzitetom nego ranije, a on će biti i financijski pokriven. Radićemo i sa autoritetima iz pedagogije, ali i lingvistike, pogotovo što je sad, pored čitanke i gramatičkog priručnika, u pripremi i metodički priručnik za slideću škulsku godinu – kazo je med ostalim Nikola Babić.

Za nov savit i zakoni i novci

Iako je mandat svim nacionalnim savitima u Srbiji isteko prija godinu dana, prema ričima Nikole Babića, pridsidnika Bunjevačkog nacionalnog savita, novi izbori se mogu čekat tek u 2009. godini.
Još uvik radna grupa Ministarstva za lokalnu samoupravu nije pripravila radnu verziju Zakona o izborima i nadležnostima nacionalni savita, nit pridlog koji bi mogo da iđe na Skupštinu. Prema tom, imamo još puno tog da uradimo u ovom sastavu.
U Bunjevačkom nacionalnom savitu imamo 21 člana, na sidnicama je uvik prisutno do 17 članova, ali se među njima primećuje određen zamor. Jel, jedan broj nji imaju i nike druge priokupacije, lične ili poslovne, tako da bi bilo zdravo dobro da što prija dođe do izbora novog Savita, i da se mož krenit u poso sa novim snagama, sa nikim novim strategijama, posebno u oblastima obrazovanja, informisanja i kulture. Imamo rezultata, ali smo mogli postignit i više. Kad smo formirani prija 5 godina, tušta tog nije bilo jasno: kako da radimo. Ni organi u Republiki, pogotovo u Pokrajini, a u opštini nikako, nisu mogli sagledat koje bi sve uloge nacionalni saviti tribalo da imaje, koji je to organ države tribo da komunicira sa nacionalnim savitima, i koje sve programe triba da rade nacionalni saviti. Zatim, Savit nije imo rešeno finansiranje sve do juna 2004. godine. I članovi Savita, pa i ja ko njezin pridsidnik, imali smo određeni lutanja, pogotovo zbog nasliđa da smo mi Bunjevci mećani u hrvatski korpus.
To što je urađeno za ovi 5 godina triba da olakša budući poso novog Savita, sotim više što je, kako kaže naš sagovornik, probijena medijska blokada i što bunjevačke institucije postaju nezaobilazni činioc u životu Opštine. Jel, bunjevačka nacionalna manjina je postala priznata, ona postoji, i više niko je ne mož priključivat ni srpskoj ni hrvatskoj opciji.
Što se izbora tiče, tu će bit dosta pitanja o tom kako izabrat novi savit. Dal smo ovim prithodnim načinom postali pravi pridstavnici svoje nacionalne zajednice, il ćemo morat da iđemo na posebne biračke spiskove. Ima dosta negodovanja jel niki Bunjevci ne žele da budnu na posebnom biračkom spisku, jel je u prošlosti bilo teški iskustava sotim. Jednom ričju, ima dosta otvoreni pitanja u vezi sa izborima, i imam utisak da oni neće bit jednostavni – kazo je Nikola Babić.

O obrazovanju za Savit Evrope

Nedavno je u Novom Sadu boravila četvoročlana ekspertska grupa za primenu Povelje o upotribi manjinski jezika, koja svoje izveštaje dostavlja Komitetu ministara Saveta Evrope. Na nju su pozvani i pridstavnici nacionalne zajednice Bunjevaca.
Interesovalo ji je kaki je status obrazovanja Bunjevaca u Republiki Srbiji, odnosno, kako mi ostvarujemo pravo na izučavanje svog maternjeg jezika i kako je to država regulisala – divani Nikola Babić, pridsidnik Bunjevačkog nacionalnog savita. – Mi smo izneli da smo krajom prošle godine to pravo ostvarili, iako sa velikim zakašnjenjem, i da smo u 8 škula oformili ukupno 8 odiljenja, di fakultativno bunjevački govor sa elemetima nacionalne kulture uči oko 80 dice, što daje prve rezultate. To će bit osnova za seminare za učitelje koje planiramo u ovoj i narednim godinama. Nadamo se da će ovaj naš izveštaj bit dobra osnova za sve buduće radnje koje će uslidit i da će to bit i jedan od načina da u skoro vrime taj bunjevački govor sa elementima nacionalane kulture postane bunjevački jezik sa elementima nacionalne kulture. Jel, mi smo priduzeli i nike radnje, uz pomoč vlade, Nacionalnog prosvitnog savita i Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i kulturu, da se to i ostvari. U tom smo, što je najvažnije, imali za nas zdravo ohrabrujući odziv roditelja, odnosno učenika da uče svoj maternji jezik, ko i odziv nastavnika koji su voljni da pridaju ovaj predmet i da se usavršavaju na seminarima kako bunjevački jezik ne bi osto samo u sferi domaćeg, kućnog jezika, nego da on dobije i određenu pedagošku i akademsku formu. Zato zdravo ozbiljno radimo da o specifičnostima naše bunjevačke ikavice upoznamo i najviše tilo, Komitet savita ministara pri Savitu Evrope, koji je svakako meritoran i koje će podnet svoje mišljenje nakon našeg izveštaja i mišljenja Vlade Srbije sa Službom za ljudska i manjinska prava. Virujem da će u tom izvištaju našoj Vladi bit naloženo da se sprovedu elementi koji nedostaju u ostvarivanju prava Bunjevaca na izučavanje svog maternjeg jezika, i da ćemo time postat ravnopravni sa drugim nacionalnim zajednicama – kazo je Nikola Babić.

B. E.

ODRŽAN SEMINAR ZA PRIDAVAČE OSNOVNOŠKULSKOG IZBORNOG PREDMETA BUNJEVAČKI GOVOR

„Standardizacija mora da bude društveno prihvaćena”. „Šta vredi”, rekao je dr Bugarski, „ako neka akademija oblikuje neki jezik u standardni a on ne bude prihvaćen. Zato je standardizacija i društveni čin, a ne samo jezička operacija”

„Značaj bunjevačkog govora sa elementima nacionalne kulture u nastavi”, naziv je seminara koji je Bunjevački nacionalni savit organizovo 16. februara za prosvitne radnike koji pridaju ovaj predmet u osnovnim škulama. Gost pridavač je bio dr Ranko Bugarski, profesor Beogradskog univerziteta u penziji. U prvom dilu seminara on se bavio osnovnim lingvističkim i sociološkim pojmovima vezanim za pitanja jezika i govora.

U drugom dilu bilo je riči o pitanjima vezanim za postupak standardizacije bunjevačkog jezika.

Podsitio je da je pitanje standardizacije bunjevačkog jezika veliki poso koji pridstoji bunjevačkoj nacionalnoj zajednici, dr Bugarski je napravio razliku izmed standardnog i književnog jezika, i kazo da je standardni onaj koji poveziva različite grupe ljudi u prostoru i vrimenu. On se koristi u obrazovanju, prija svega, a onda i u javnim poslovima, al on će obuvaćat i književni jezik. Standardni jezik nije samoniko već ga je oblikovala grupa stručnjaka. On je uvik izbor i selekcija iz onog ukupnog fonda datog jezika, jel ne mogu svi varijeteti jednog jezika da uđu u standardni jezik i zato u toj selekciji otpadaje dijalekti, žargonizmi itd. Standardizacija mora da bude društveno prihvaćena. Šta vredi, rekao je dr Bugarski, ako neka akademija oblikuje neki jezik u standardni a on ne bude prihvaćen. Zato je standardizacija i društveni čin, a ne samo jezička operacija.

Dr Bugarski je kazo da je standardizacija proces, ne čin, i ima više faza. Počinje od selekcije. Naglasivši ovo, kazo je i da će stručnjaci morat opravit selekciju izmed postojeći varijeteta, a predložio je i metod rada po ričima koje se razlikuju, na primer, od srpskog jezika. Znači ne rad na svim ričima, jel takom poslu ne bi bilo nikad kraja.
Jedan dio seminara je bio posvećen iskustvima prosvitni radnika, učitelja i učiteljica u nastavi bunjevački govor sa elementima nacionalne kulture. On se, kako je kazala Mirjana Savanov, prosvitni radnik i pridsidnica Odbora za obrazovanje Bunjevačkog nacionalnog savita, uči u 7 osnovni škula i ima 79 đaka. Priostali 33 učenika koja su se prijavila za ovu nastavu ne mogu je pohađat jel ji ima manje od 7 učenika u školi. No, jedna grupa iz OŠ „Ivan G. Kovačič” ima grupu od učenika sedmi i osmi razreda za koje još nema planova i programa, pa s njima kroz sekciju radi Nevenka Bašić Palković, zaposlena u Gradskom muzeju. Oni izučavaje istoriju i umitnost vezanu za Bunjevce.
Svi pridavači ovog predmeta su izneli svoja iskustva. Svi su naveli da su učenici zdravo zainteresovani za ovaj predmet, jer se on radi na zanimljiv neklasičan način, i da je dragocin izvor tekstova i zanimljivosti dičji list „Tandrčak” koji izdaje Bunjevački informativni centar. I prosvitni radnici su zadovoljni kako teku ovi časovi, iako manji organizacioni problema tu i tamo ima. Jedino što čekaje da stignu najavljeni udžbenici.

B. E.

ODRŽANA SVEČANA AKADEMIJA KOJOM JE OBILUŽEN BUNJEVAČKI NACIONALNI PRAZNIK:
OSNIVANJE BUNJEVAČKOG NACIONALNOG SAVITA

Ko najveći zadatak koji je i ostvaren u prošloj godini Nikola Babić je istako uvođenje izbornog predmeta u škule Bunjevački govor sa elementima nacionalne kulture. Geza Kučera je izrazio želju da zahtivi Nacionalnog savita budu uvik saslušani i ostvareni i da se stvaraju uslovi da Bunjevci mogu nigovat svoju kulturu i jezikSvečanom akademijom Bunjevački nacionalni savit je 22. februra u Velikoj vićnici Gradske kuće obilužio nacionalni praznik Bunjevaca, 23. februar, kad je osnovan Savit, čime su oni po prvi put, kako je kazo njegov pridsidnik Nikola Babić, u svojoj novijoj istoriji dokazali svoju samobitnost u državi Srbiji. Onda je u Savit ušo 21 član koje je izabrala elektorska skupština.

Svečanosti su pored građana prisustvovali dr Zoran Lončar, ministar prosvite Srbije, Slobodan Karanović, viši savitnik za nacionalne manjine u Službi za ljudska i manjinska prava Srbije, Geza Kučera, pridsidnik Opštine Subotica, Saša Vučinić, prididnik Skupštine opštine Subotica, Zoran Prćić, pridsidnik Severnobačkog okruga, elektori i članovi Bunjevačkog nacionalnog savita, ko i bunjevački kulturni centri iz Subotice, Tavankuta, Bajmoka, kulturnaumintička društva „Bunjevka” i „Aleksandrovo”, i prvi učitelji bunjevačkog govora u našim škulama sa jednim brojom svoji učenika.

Najprija je Nikola Babić izno na čem je sve Bunjevečki nacionalni savit radio, lanjske godine. Tu je ko poseban zadatak istako uspišno uvođenje izbornog predemta u niže razrede osnovni škula Bunjevački govor sa elementima nacionalne kulture, i podsitio da sad u 8 škula ovaj predmet uči oko 80 dice, dok nji 47 iako je izrazilo želju to nemož jel ji nema po 7 u škuli, što je najmanji broj za jednu grupu. Iako se sa anketiranjom učenika za ovaj izborni predmet kasnilo, većina direktora škula je pokazalo veliko razumivanje i pomoglo je u organizovanju ove nastave. A sveg tog ne bi bilo da nije bilo svesrdne pomoći republički i pokrajinski vlasti, kazo je Nikola Babić. Ko potporu učenju bunjevačkog govora u škulama Babić je navo i pokrećanje dičijeg lista „Tandrčak”. Zatim, tu je i emitovanje radio emisija na bunjevačkom na RTV Vojvodina, ko i nedavno sklopljen sporazum sa RTSom o emitovanju 3 emisije o Bunjevcima, zatim o skorom završetku revitalizacije zgrade Bunjevačke matice na Kozou, za koju je Vlada Srbije izdvojila 8 miliona dinara, o projektu „Bunjevačkog ričnika” i o drugom.

Ovom prilikom Babić nije mogo zaobać aktuelni događaj u Srbiji, naglasio je da se i ova nacionalna zajednica suprotstavlja jednostranom proglašenju Kosova i Metohije samostalnom državom. Jel, Bunjevci su uvik podržavali demokratske procese temeljene na međunarodnom pravu.

Dr Zoran Lončar je svoje obraćanje publiki takođe započo s događajom od 17. februara, kad je Srbiji protivpravno oduzet dio njezine teritorije, što je dosad nezabilužen čin u modernoj istoriji i postojanju Ujedinjeni nacija, ko i savrimene Evrope. On je podsitio na odgovor Vlade koji je u skladu sa našim ustavom koji su usvojili građani Srbije, da se mora vratit prithodni ustavno pravni poredak Republike Srbije. Ove mirne i dostojanstvene demonstracije građanskog nezadovoljstva i manifestacije našeg ljudskog nepristajanja ninakaki kav protivpravni čin, makar dolazio od najmoćniji svitski sila današnjice, mora se nastavit. Isto tako, naglasio je dr Lončar, ne smimo dozvolit da se nikad više trevljaje nemili događaji, ko oni za vrime mirni i dostojanstveni protesta u Beogradu.

A za one koji i danas misle, živeći ovde u Vojvodini, da nas se Kosovo i Metohija ne tiče, poruka da je i Kosovo Srbija, ali i da je i Vojvodina Srbija. Braneći Kosovo ne pristajemo na protivpravni čin, Srbija brani i Vojvodinu i sve one delove koji su Ustavom određene kao sastavni delovi jednog integriteta i suvereniteta. Zbog toga oni koji govore da Kosovo treba da ima drugačiji status, za koji dan, mesec i godinu, govoriće nam da i Vojvodina treba da ima drugačiji status. A kakav status treba da ima i Kosovo i Vojvodina kazali su oni koji su za to najpozvaniji, a to su građani Srbije na svom ustvavnom referendumu.

Naravno da je Srbija odavno evropska i demokratska država, stoga je i njena budućnost izvesna, kao evropske i demokratske države, sa našim prijateljima koji nas ne zaboravljaju i ne vređaju naše nacionalno i ljudsko dostojanstvo. Budućnots naše države je u poštovanju svih normi međunarodnog prava, koje su moćnici u slučaju Srbije pogažene, ali isto tako i u poštovanju naših domaćih, unutrašnjih normi i zakona koji su skladu sa međunarodnim. Stoga, budućnost naše države je u razvijanju dobrih međunacionalnih odnosa, koji treba da budu zasnovani na našem Ustavu, a on je kriv za razvoj prava i sloboda nacionalnih manjina, ali svih, i na jednak način. I rekao sam to letos ovde u Subotici, da svaka ona nacionalna manjina koja je formirala svoj nacionalni savet mora da ima ono što joj na osnovu tog ustava i zakona pripada, a to je, kada je u pitanju bunjevačka nacionalna manjina, koja 5 godina ima savet, pravo na negovanje kulture, informisanja, ali i na obrazovanje na svom, bunjevačkom jeziku. Drago mi je što ste posle dugo godina nemogućnosti ostvarivanja ustavom zagarantovanog prava na obrazovanje na svom jeziku, stekli to pravo 1. septembra prošle godine. Možda nekom izgleda skromno da u svega 8 škola nekoliko desetina dece uči bunjevački, ali svi znamo da je svaki početak težak. Godine koje stoje pred vama su godine prosperiteta i negovanja svih onih osobenosti koje bunjevačka nacionalna manjina ima. Svima, pre svega predsedniku Saveta i njenim članovima, čestitam na prvih 5, ne lakih, ali uspešnih godina, i želim puno uspeha u narednim godinama. Srećan vam praznik!

Geza Kulčera, koji je po prvi put došo na obilužavanje jednog bunjevačkog nacionalnog praznika, skup je pozdravio, izmed ostalog i sa „poštovana čeljadi”, a onda nastvio:

Čestitam vam na 5 godina rada sa željom da započete aktivnosti vašeg Nacionalnog saveta uvek budu saslušane, i ne samo saslušane nego i da vaši opravdani zahtevi budu ostvareni, da se u zajednicma gde živite stvore uslovi da negujete svoju kulturu, svoj jezik i da vaša deca nauče sve o prošlosti, i na taj način se spreme za budućnost. Jer siguran sam da ova zajednica, i uža i šira, ima budućnost. U tom duhu čestitam vam praznik, i svima nama želim dobro zdravlje i ostvarivanje svih vaših napora.
Naposlitku je u ime Vladine Službe za ljudska i manjiska prava Slobodan Karanović kazo slideće:

Čestitam vam praznik i želim vam srećan rad. Ova Služba svojim intelektualnim kapacitetom moćiće da odgovori svim zahtevima iz svih oblasti koje se tiču nacionalnih saveta i nacionalnih manjina Republike Srbije. Dakako, uz veliku pomoć Ministarstva prosvete i sporta, pa i drugih ministarstava.

Na kraju svečanosti Nikola Babić je uručio zafalnice prvim učiteljima bunjevačkog govora u škulama: Mirjani Savanov, Branki Marki, Suzani Nikolić, Nevenki Dulić, Draganu Kopunoviću, Nevenki Bašić Palković i Smilji Urošević.
Muzičkofolklorni dio programa izveli su članovi Kultrunog centra Tavankut.

B. E.

BUNJEVAČKA STRANKA VOJVODINE ORGANIZOVALA PRELO U BAČVANKI 

Nuz muziku orkestra „Lira”, Tamara Babić je zapivala pismu „Podvikuje bunjevačka vila” i tako je počelo, 2. februara, prvo bunjevačko prelo u organizaciji Bunjevačke stranke Vojvodine u kafani „Bačvanka”. Gostivi je bilo priko 200 i borame igralo se i veselilo.

Nije izosto ni zabavni program, u kojem su učestvovale: Ana Popov, Gabrijela Diklić, Katica Marganić i Grocza Judit. Program su vodili Slavica Babičković i Baka Zolika. Goste je, kako i dolikuje, pozdravio mr Branko Francišković u ime Bunjevačke stranke Vojvodine.

Za „Bunjevačke novine” gospodin Francišković je u par riči kazo koji su ciljovi ove, novoosnovane stranke:

Stranka je dobila registraciju 4. januara ove godine i praktično sad počinje sa radom na atresi Ivana Gorana Kovačića 7. Glavni ciljovi rada stranke su da daju političku dimenziju dilovanja u vezi sa položajem i statusom bunjevačkog naroda u Vojvodini i Srbiji, odnosno na prostorima di žive Bunjevci. Stranka je demokratskog opridilinja, najvažnije je da svojim delovanjem zajedno sa drugim institucijama našeg naroda stvorimo ravnopravne uslove za razvoj i prosperitet. U tom smislu, stranka želi sarađivat, prija svega, sa onim snagama koje imadu za cilj ujedinjenje veštački podiljenog bunjevačkog naroda.

Važno područje našeg dilovanja je rad sa mlađim generacijama. To podrazumiva da se naši mladi ljudi, počev od najmlađi pa do studenata, i dalje škuluju za prosperitetna zanimanja, da stiču svoja znanja u zemlji i inostranstvu. Da budu u budućnosti nosioci razvoja zajednice u kojoj žive, a time i prosperiteta sopstvenog naroda.
Želimo i da ostvarimo međunarodnu saradnju, kojom bi doprineli prihvatanju Bunjevaca u međunarodnoj javnosti.

Virujem, zaključio je mr Branko Francišković, da će ovi principi biti privatljivi za najveći dio bunjevačkog korpusa i da će naš narod znati prociniti naše ciljove. Mi smo demokratska stranka i svaki savit el sugestiju ćemo prihvatit i razmotrit.
Inicijativnom odboru pridstoji osnivačka skupština di će se donet Statut, Program rada i organizaciona struktura stranke, a izabraće se i kadrovi koje bira i imenuje skupština.

I pored ove ozbiljne pripovitke o budućnosti našeg naroda, veselja nije zafalilo, koje je potrajalo do kasni jutarnji sati.

M. H.

JANUAR 2008. GODINE DONO NAM JE TUŽNU VIST IZ BEOGRADA – UMRLA JE ANA BEŠLIĆ 

Misec januar 2008. donosi nam jednu tužnu vist iz Beograda: umrla je vajarka Ana Bešlić, doajen srpske skulpture, rođena u Bajmoku, 1912. godine, na salašu Šara Pustara. Svakom ko je Anu Bešlić lično poznavo, a i ja sam med njima, nedostajaće ta energična, visprena i divna gospođa, skromna, a tako nadarena i sjajna žena! Malo je taki vajara med muškarcima, a kamoli med ženama.

Kako se pisac ovi redova bavi drugom vrstom stvaralaštva, a ne likovnom, nemojte joj zamiriti što će o Ani Bešlić više kazivati na osnovu lični susritanja u Subotici i u Beogradu, nego ko stručnjak za likovnu umitnost. No, prija tog navešćemo najvažnije podatke iz života i rada naše velike vajarke:

Ana Bešlić (čiji su roditelji bili Lazo Bešlić, ugledni bajmočki veleposidnik, i mater Nina), rođena je 16. marta 1912. kao jedna od četri unuke čuvenog Tadije Bešlića. Na gazdačkom salašu na Šari Pustari provela je ditinjstvo i ranu mladost, da bi se kasnije škulovala u Zagrebu, Gracu i Beču. Tek posli udaje odlazi u Beograd i 1939. godine upisiva Umitničku akademiju kod profesora Ilije Kolarovića i Koste Hakmana. Ratno vrime provela je u Bajmoku, da bi već 1945. nastavila studirati. Diplomirala je 1947. i ostala na postdiplomskim studijama u klasi Tome Rosandića, čuvenog vajara, u čijoj je majstorskoj radionici bila od 1950. do 1955. godine.

Najviše podataka o životu i stvaralaštvu Ane Bešlić nalazimo u velikoj monografiji Katarine Ambrozić, izdatoj u Subotici 1983. povodom retrospektivne izložbe u Gradskom muzeju Subotica. Od izloženi skulptura, Ana Bešlić je dvadest poklonila Muzeju i one su i danas na Umitničkom odiljenju, u njezinom legatu koji još nije ugledo svitlost dana na stalnoj izložbi, kako je bilo dogovoreno, jer Muzej još uvik nema prostor za likovni dio stalne postavke. Nažalost, naš grad se pokadkad dosta nemarno odnosi prema kulturi i svojim velikanima. Ana Bešlić nije dočekala da se ispune uslovi za izlaganje njezinog poklona, dvadest najlipši skulptura od bronze, gipsa, bojenog fiberglasa, mermera i poliestera, med kojima navodimo naslove: Torzo (iz 1954. g), Dvi forme (1957), Otvorena forma (1967), Skulptura 1 (1972), Reljef (1973), Krleža (1978), Marija Crnobori (1979), Tina Tarner (1979) i druge.

Evo zanimljivog usminog saopštenja koje je Ana Bešlić dala svojoj saradnici i autorki Monografije, Katarini Ambrozić, 1980. godine: „Sa svojih surih brda, sa granice Hercegovine i Dalmacije, preci moga oca, Bunjevci, doselili su se još pre tri i po veka u ovu ravnicu… Tu, nedaleko od Bajmoka, na našem salašu zvanom Šara Pustara, sve je vrilo od života, od roda i izobilja: krave su se telile, krmače prasile, jagnjile ovce i ždrebile kobile, a peradi je bilo na sve strane. Bujala su žita, kukuruz, suncokreti, voća i povrća kud god pogledaš… Otac nas je voleo (četiri kćeri) – ali zaljubljenik zemlje – tugovao za sinovima… U meni, kao da je zrelo neko voće, pupili cvetovi i pucale čaure maka, nadolazili topli meki hlebovi… a testo im buja, nadima se i onako vruće i meko, puca i deli se… morala sam da se vratim…”

Upravo na ove mekane, raspukle somune kruva koji su se pekli kad je bila žetva, podsićaju me nike njezine skulpture koje nose nazive: Otvorena forma, Dvobojna skulptura, Veliki plod i druge. Čak i niki portreti nose ta obilužja jajasto loptaste oble forme, na kojoj samo u naznakama pripoznaju poznate ličnosti. To je poslidnja i najmodernija faza u njezinom stvaralaštvu, koje Katarina Ambrozić svrstava u četri perioda: škulovanje i rad do 1954; asocijativna forma 19541962; prilazni period 19621966. i razdoblje sfere (bojena lopta, portret, disk) u periodu od 1966. do nastanka monografije 1983. godine.

U katalogu Gradskog muzeja Poklon zbirka Ane Bešlić Gradskom muzeju u Subotici iz 1983. godine, kustos i autor izložbe, Ana Baranji piše da Ana Bešlić već od 1951. izlaže redovno na grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a da od 1954. izlaže na samostalnim izložbama u našoj zemlji i to prvo u Subotici. Tokom izložbe Henrija Mura u Beogradu, upoznaje se sa njim u majstorskoj radionici Tome Rosandića i to pozitivno utiče na njezin rad. Ana Baranji zaključiva da je Gradski muzej poklonom Ane Bešlić obogatio svoje zbirke dilima moderne skulpture od izuzetne vridnosti. Glavni i odgovorni urednik kataloga bila je mr Milka Mikuška, direktor Gradskog muzeja, koja je obavila sve poslove oko priuzimanja poklon zbirke i ugovaranja uslova. Ona se takođe godinama zalagala da se potribni uslovi ispune, a sa gospođom Anom Bešlić je uspostavila pravi prijateljski i saradnički odnos.

Za ovu retrospektivnu izložbu ko vrhunski kulturni događaj u Subotici, Ana Bešlić je dobila priznanje „Dr Ferenc Bodrogvari” za 1983. godinu. Poslidnju izložbu skulptura i pastela pod naslovom: „Belo, volim te belo”, Ana Bešlić je imala u Gradskom muzeju u septembru 1997. godine, a u njemu su autori uvodni tekstova Milka Mikuška i Bela Duranci. Zbirka Ane Bešlić u Gradskom muzeju, zbog svoje vridnosti i danas je predmet detaljni izučavanja na Umitničkom odiljenju.

Subotičani najbolje pamte Anu Bešlić po skulpturama i spomenicima u javnom prostoru: Majka i dete isprid Dečjeg dispanzera (ukradena); Talija na ulazu u Letnju pozornicu na Paliću, kao i Slomljena krila i ptice u okrugloj fontani; Majka i sin u Aleksandrovu, Plamen u Bajmoku; u Aleksi Šantiću, Tavankutu (ali i u Beogradu, na Zlatiboru, Kragujevcu, Labinu); biste Blaška Rajića, Matka Vukovića, Mije Mandića, Miška Prćića i Aksentija Marodića vrlo su uspile. Sa svim ovim njezinim skulpturama tako smo se saživili, da nam se čini da su oduvik bile tu, ko sastavni dio lipšeg lica našeg i Njezinog grada! Od 1945. do 2008. godine ona je naprikidno živila i stvarala u Beogradu, a u Suboticu se uvik vraćala na izložbe el s poklonima.

Prilikom jednog takog njezinog dolaska u Suboticu, 1988. godine, službeno smo se upoznale u kancelariji direktora Muzeja i od onda traje naše poznanstvo, usuđujem se kazati – prijateljstvo – jel ako ste bili iskreni i dobronamirni prema njoj, ona vas je oma prihvatala otvorenog srca i „otvorenog”, mladalačkog duha čak i u poznim godinama, i primila bi vas u svom stanu – ateljeu, u centru Beograda. U jednom pismu koje mi je uputila 1990. godine, izmed ostalog, stoji: „Draga Nevenka, mnogo Vam hvala na poslatim fotosima, a naročito na one dve knjige koje su mi jako, jako interesantne. Vredno ih studiram i nalazim mnogo toga što me jako interesuje. I ovaj put Vam moram čestitati na uvodnim člancima koji su perfektni… Sve najbolje Vam želi ANA”.

Naši susriti nastavljali su se tokom godina dok sam kao direktor Gradskog muzeja u Subotici pokušavala zajedno sa njom i našim „gradskim ocima” rišiti pitanje što skorijeg stalnog izlaganja njezinog i drugi poklon – legata, al u tom nismo uspile, kako do isteka mojeg četvorogodišnjeg mandata 1992. god. tako sve do danas kad nje više nema. Njezino strpljenje i ljubav prema rodnom gradu je bila breskrajna, al se vrimenom sve polako topilo i iščililo…brez da se ona pokajala el povukla poklon. Poslidnji put sam je positila 2006. godine u Beogradu. Sa radošću mi je pokazivala svoja dila na policama, pripovidala kako su nastala i odgovarala na moja pitanja. Na jednom zidu sam primetila njezinu uveličanu fotografiju iz mladosti, u bunjevačkoj narodnoj nošnji, koju je ponosno čuvala. Osmij joj je ozario lice kad sam je upitala jel je to ona, ko da je to jedva čekala kako bi se mladosti prisitila i svoju Šaru Pustaru u sićanje dozvala, u punom sjaju njezini boja, mirisa, zvukova i OBLIKA.
Takva je bila naša umitnica Ana Bešlić, prava dama i velika vajarka koju je pored izražajnog talenta i brojni priznanja i nagrada, karakterisala skromnost i plemenitost, odlike istinski veliki ljudi. Nek joj je vična slava i hvala!

Nevenka Bašić Palković

ŽENINA JE POSLIDNJA – TAKO BAR KAŽE STARA BUNJEVAČKA PRIPOVITKA

O tom ko je glavni u kući, žena jel čovik, raspravlja se oduvik. Moždar malko više prid 8. mart, kad se o ženskim pravima divani više neg inače. Kad pomislimo na stara vrimena oma nam je prid očima baćo, koji svima zapovida. Pročitajte ovu narodnu pripovitku, moždar steknete i drukčije mišljenjeNaši Bunjevci su uvik materice slavili svečano i radosno. Na sve strane čestitari mali i veliki razišli se po salašima i kućama čestitat materice mamama, majkama i drugom ženskom svitu, a one su ji darivale. Dicama su davale jabuka, ora i po koji novčić, a većima već kome šta pripada: košulju, ruvo, maramu, čorape, šal el maramicu. Ima koji zet nije ni bijo u gostima kod dide i babe do prvi materica.

I zetu Paji i ćeri Mari ovo su bile prve materice. Dida i baba su zdravo čekali da njim dođu u goste da malo izvide kako žive i kako se slažu. A najvećma su želili doznat kake je ćudi nov zet. Posli užne baba ji darivala, zeta košuljom, a ćer ruvom. I dok su mama i ćer u kujni prale sude vodile su svoj ženski divan. Dida i zet su u sobi vodili svoj muški divan i po malo pijuckali vino. I kad njim je vino malko ušlo u glavu, jezik njim se obadvojici razvezo. Pajo onako malo izdaljeg oće da nagovisti didi da mu je Mara malo tvrdoglava, da se voli mišat u njegov poso. Pa bi još i zapovidala. Dida je svatio zetovljev divan, a kaki bi bio otac da ne brani svoju ćer, pa zato onako u lipoj ljubavi kaže zetu: Znaš zete, to je bilo oduvik da žena u kući zapovida. To malo pogodi Paju pa će onako malo povišenim glasom: To je Bog ostavijo još od početka svita da je čovik glava u kući, pa da zapovida, a žena mora slušat. Da divan ne bi skrenio na svađu, dida pridloži: Evo zete, ajđemo se pogodit nas dvojica. Upregni dva konja u kola, dva šišaka sveži za šarage, a u lotra metni jednu kotaricu jaja. Tiraj šorom, svrati u svaki salaš, pa pitaj ko u kući zapovida. Di kažu da žena zapovida podaj jedno jaje, a di kažu da čovik zapovida podaj šišaka. Dogovoreno! Slože se obadvojica. Tako zet Pajo krene u šor, pa svrati u prvi salaš. Kad je stao prid kuću nije ni salazio s kola već oma pita: Ko zapovida ode, čovik jel žena? Oni složno odgovore da žena zapovida. Pajo izvadi iz kotarice jedno jaje i pruži njim, pa krene u drugi salaš i tamo dobije odgovor da žena zapovida. Opet ode jedno jaje. Produži Pajo dalje. Nigdi nije ni s kola salazio, samo da obađe što više salaša, svagdi je dobio odgovor da žena zapovida, a kotarica s jajima se prazni. Tako šorom redom doljačom i gredom. Digod svrati svudan kažu da žena zapovida. To Paji nije pravo, pa pomisli u sebi: Bar da naiđe na jedan salaš di čovik zapovida. Već na kraju šora a konji svi na broju i kotarica se skoro ispraznila. Zdravo je nesvojan jel vidi da će dida imat pravo. Približava se veče. Još poslidnji salaš u šoru stane s konjima i ima šta vidit. Gazdački salaš, sve uređeno, sve na svom mistu. Izađu čovik i žena on ji pozdravi i kaže za šta je došo: Ko u vašoj kući zapovida, čovik el žena? Čovik kaže: Pa to se zna. Ko bi drugi već čovik. E dobro. Sad je Pajo zadovoljan što je našo barem jednu kuću di čovik zapovida, pa kaže: Sad izaberi jednog šišaka koji ti se najviše sviđa i biće tvoj. Čovik zagleda, zagleda i na kraju kaže: Dobro nek bude ovaj riđo. Kad je to čovik kazo, oma se i žena uplete u divan, pa će: Ta iđi čovče Božiji,ne vidiš da je ovaj žerav lipči. Oma da si uzo žerava. Pajina radost splisne, ko balon kad se probuši. Zdravo razočaran pruži ruku u kotaricu izvadi i poslidnje jaje, pa njim da i kaže: Pa i ode žena zapovida!

Sunce je već bilo na zalasku, Pajo umoran dotira kola u didinu avliju i stane prid salaš. Dida je vidio još izdaljeg da su svi konji na broju, pa će malo u šali: Evo našeg zeta Paje. Jel ostalo koje jaje? A Pajo tužno odgovori: Al ni jedno milostivi dida, kad baš svudan žena zapovida!

A.V.K.

Bunjevačka matica je izdavač novog romana “Istinu tražim” autora Bašić Palković Ivana, iz edicije “Savremeni bunjevački pisci”.
Promocija knjige će se održati dana 04.03.2008. godine sa početkom u 19,30 časova u čitaonici Gradske biblioteke u Subotici.
Pozivamo sve ljubitelje književnosti i predstavnike sredstava javnog informisanja da nam se pridruže na promociji.

Bunjevačka matica
pridsednik
Sedlak Ivan

Obavištavamo građane da će se u petak 22. februara 2008. godine sa početkom u 19.00 sati u Velikoj vićnici Gradske kuće u Subotici, održat svečano obilužavanje nacionalnog praznika bunjevačke nacionalne manjine “Dan izbora prvog Nacionalnog savita”.Obilužavanje praznika obuvaća svečanu akademiju nuz prigodan kulturno - zabavni program.

Ulaz je bresplatan.

Nacionalni savit bunjevačke nacionalne manjine

Pridsidnik dipl.ing.Nikola Babić