Bilo odilo svitli ko Sunce
Obrazi rumeni ko zrile briskice
Oči cakle ko ajer u proliće
Bila paunica ko rajslo biće.
Suknje široke ko lepeza
Čedna i nevina mamina maza
Ko dijamant sija njena duša
Hoda lako ko tiha kiša.
U šlingeraju cvića i ruža
Na rukama nežnost sveža
Na usnama molitva velika
Da postane Bunjevačka slika.
Liza Bikovačka
Za jedno misec dana ćete ji moć pročitat i na Internetu a dotleg možete kupiti novine u bodama u Somboru i Subatici.
Nacionalni savit bunjevačke nacionalne manjine u sridu, 22. februvara 2006.godine, održaće svečanu sidnicu elektorske skupštine povodom obilužavanja godišnjice izbora članova ovog savita. Na sidnici koja će biti održana u Velikoj vićnici Gracke kuće, s početkom u 5 sati posli podne, biće promotivno prikazani bunjevački nacionalni simboli i podnet izvištaj o radu ovog savita u proteklom periodu.
“Bunjevačke novine”, novi list na jeziku nacionalnih manjina koji će finasirati pokrajinska administracija, sinoć je svečano promovisan u Izvršnom veću Skupštine Vojvodine.
Poručivši da je Vojvodina evropsko lice Srbije i da smo svi odgovorni za tu sliku, pokrajinski sekretar za informisanje Milorad Đurić je tim povodom rekao da je veoma važno da su se i Bunjevci pridružili porodici manjina koje imaju glasilo na svom jeziku.
- Informisanje na sopstvenom jeziku je osnovno pravo, element za očuvanje nacionalnog bića i preduslov da se može reći kako neki narod zaista i postoji. To svoje pravo godinama nismo mogli ravnopravno da koristimo, ali sada se i to ostvarilo i nadamo da neće sve stati na tome - istakao je sinoć član Upravnog odbora Novinsko izdavačke ustanove “B. I. C.” Mirko Bajić. A. G.
Svaki Bunjevac zna šta znači “Bunjevački kalendar”. A možda i ne znadu svi da je prvi poznat “Bunjevački kalendar” izašo daleke 1868. godine.
Bunjevački kalendar za pristupnu 1868. godinu. (pdf 4,15MB):
Na ovoj atresi će se nać još stari kalendara:
Od danas ode možete skinit i čitat Bunjevačke novine. Samo poslidnji broj se neće moć vidit dok se prodaje u bodama i dok ne izađe najnoviji.
Sve ovo ne bi mogli napravit da nije naše braće iz Madžarske Mije Muića i Gálai Antala.
http://bunjevacke.wordpress.com/
Uskoro:
Našlo se i nikoliko novina iz vrimena dok ji izdavala Bunjevačka matica.
Svakog lita jedared u godini išla je Teta u Baju obać njezinu rodbinu. Zdaravo mi bilo teško šta iđe a mene ne vodi. Zato bi mi uvik na rastanku kazla da će vodit i mene samo dok budnem velika. Otaleg mi je donesivala šećera kakog kod nas nije bilo da se kupi. Velik kogod pirula, ofarban u žuto i nako kisalkasto sladak. Nisam znala još čitat, pa sam taj šećer zvala žute pirule. Pa kad ona krene u Baju ja uvik pitam: “Teto oćeš mi donet i žuti pirula?”
Ona se samo nasmije, uvati se još jedared za krajove od marame da je bolje pritegne, prikrsti se, pa ajc.
Ponda krene dan, prazan, dosadan brez moje Tete. Izađem na sokak i sidnem na basamak isprid kuće. Nigdi nikog. Uđem u avliju šnjotam okolo, virmen u bunar, onda odem iza slame da vidim jesul kokoške snele jaja, i na kraju se odem sigrat u žutu zemlju šta je bila ispod kiseljaka. Kroz njegove grane šareni se sunce, a od silne vrućine on mriši na sve strane. Onda, kad mi i to dosadi otvorim tarabe, pa puštim kokoške i morkače u malu avliju, čisto da imam koga vijat napolje. I tako sve dok Sunce ne zađe iza kiseljakovi grana i morkače poligaju. Onda znam da triba još samo malo vrimena i Teta će bit tute.
Toliko sam bila nestrpljiva da sam je na ćoši čekala. Pa kad je vidim zatrčem se šta bolje možem, dok ne udarim u njezine suknje. Ona me ljubi, pita jesam bila dobra, pa vadi iz đžepa od keceljca kesu moji žuti pirula. Jedared mi je i malu kotaricu kupila pa u nju metnila šećer. Alaj je to radost bila. Dok iđemo sokakom divani mi kako su svi pitali za me kaliko sam narasla i da su me puno pozdravili. A ja tamanim onaj šećer, grlim Tetu i mislim se o toj Baji, kako to mora da je najlipča varoš na svitu.
Za moju Tetu je to bila rodna varoš. Ode je živila s nanom Rebom, baćom i još osmero braća i setara. Kad je počo I svicki rat očo joj je baćo na front i ni se živ vratijo. Nije dugo prošlo a pozvali su i njegovog najstarijeg sina Stipana. Kad je došo na dopust za Uskrs spakovali su ono malo sirotinje šta su imali na dvoja kola i došli u Subaticu. Med tom dicom bijo je i moj dida, s tatine strane, moja Teta i Đuko.
Kad su skoli došli na granicu Stipan se okrenijo, zadnji put pogledo natrag i kazo kako njegova noga na madžarsko tlo nikad kročit neće.
Ne triba posebno objašnjavat da su s početka bili zdravo siroti. Kakogod su kupili kuću u Keru, otkale je jedno po jedno dite išlo dalje u život. Kad je Teta bila za udaj zagledala se u nikog Kalu i borme on u nju. To znam po tom šta joj je najmilija pisma bila:” S konjom mi dragi dolazi i sve cviće pogazi. Aj neka, nek gazi, samo nek često dolazi…”
Al ta ljubav nije imala sritnog kraja. Kako su obadvoje bili zdravo siroti, nana je kazla Teti:” Nemoj se dite udavat, samo ćeš se zdravo napatit. Sidi ti porid mene i bolje će ti bit.” I poslušla je svoju mater, koja je poživila duboku starost.
S Tetom je u kući živijo i njezin rođeni brat Đuko. Kojeg sam ja ko dite prozvala Guko, pa su ga u šali svi tako zvali. Krenijo se Guko bit fratar, al je upolak puta stao. Vratijo se i on kod njegove nane. I tako su živili brat i setra, on mator momak a ona matora divojka. Kako njim je kuća bila u varoši, skoro sva dica od njevi braća i sestara su ode bila makar jedno kraće vrime. Ispratili su tako u život šestero dice. Med poslidnjima sam bila i ja.
Danas kad sam već velika, mislim se kako je bilo Teti kad ode u njezinu rodnu varoš, kad vidi kuću di se rodila i prođe sokacima kojima je bosonoga trčala? Ko joj je od rodbine najviše falijo i jel se kadgod tila vratit?
Prošlo je moje ditinjstvo, što bi kazli, ko da nikad ni bilo nije. Spopale nas nevolje i beda u ovoj državi pa jeto nikad u Baji nisam bila, a i dalje mislim da tamo zacigurno ima štogod posebno i zdravo lipo. Kad je pokažedu pokadkad na televizoru ja onda zastanem pa je gledim ko malo dite. Sve mislim vidiću koga od moje rodbine. Jel sam ubiđena da bi mi štogod kazlo da su to baš oni!
Suzana Kujundžić-Ostojić