Bunjevci

Hoj ljudi, taki sam niki ovi dana vridovan, udarilo me štogod u krste, pa idem uspravan ko ovaj naš toran od varoške kuće. Doduše, on će se možda jednog dana malo i iskrivit, jel vidim da niki ljudi kopaje pod njim, šta li rade. Već sam bijo pomislijo da oni tamo doli traže kakog vina valda, jel se kogod dositijo, da je tu dugo bijo birc onog „Božana” i ko vele, možda je on držo doli pod zemljom kaku burad. A možda ljudi i oće da se ovaj naš toran malo nakrivi, pa da i mi imamo nakrivo toran ko god oni Talijani.
Ako ćemo pravo reć, ja baš ne bi tribo zdravo vino da spominjem, jel ljudi moji, prija jedno desetak dana malo sam „zakoracijo” i da vam ni ne pripovidam kako mi je posli bilo. Ker bi ga znavo, još ni sad ne znam kako mi se to zbilo. Tako se to nikako najedared promini u čovčijoj glavi, oćeš vako, a ono ispadne naopako.
Dobijo ja poziv od općine da platim onima što nas čuvaje od poplave i ko uredan čovik, krenem da to uplatim. Usput razmišljam da je kod nas možda zato često suša, što ti ljudi ne puštaje vodu ni kad triba, ni kad ne triba, al sad svedno, kad je naređeno da triba platit, da ne bidne nikog divana, platiću - što je njevo, njevo je.
Kako sam izašo iz banga na onom glavnom sokaku naše varoši, što ga mladi „korzo” zovu, vidim prid kalanom „Beograd” puno svita i motora da ne mož od nji proć. I ja se umišam med nji da vidim, kad sam već tu, nije 1′ kaka nesrića, pa da pomognem ako ustribalo.
Kad, samo što sam ja tamo stavo, evo ti još motora i još ljudi donesu. Čim su izašli, svi navale unutri u kafanu i to je ono što ne znam da vam opišem. Kako bilo da bilo i ja sam se stvorijo u kalani.
Kako ko uđe, oma vaća mista kod astala i sida. Pomislim, zašto malo ne bi i ja šijo, kad sam već unutri, a svit i dalje kulja unutra. Nisam dobro ni šijo, a jedan kelner rakiju prida me na astal. Samo što se ovaj odmako, evo ti drugog i naslaže sa jedne tace na tanjir puno kruva sa šunkom. Još se nije ni okrenijo, stiže i treći kelner, pa metne veliku čašu piva prida me.
Vičem ja za njima da meni to ne triba, da nisam čovik od pića, a isti imam i kod kuće. Ajak, niko se ne osvrće na moje riči. Oni samo
žure od astala do astala i redaju svudan iće i piće. Gledam ja malo ljude oko mene, ne bi l’ koga poznatog vidijo, da ga pitam, zna li šta je ovim birtašima palo na pamet, kad toliki svit čašćavaje, al nažalost, meni je sve to bijo nepoznat svit. Jedini sam ja paor bijo tu.
Šta sam mogo, svi piju i idu, pa uzo i ja, prvo rakiju sljuštrijo i malo se nakašljo - bila je fajin jaka - pa pojio onaj kruv sa šunkom i pijuckam pivo. Nikako sam se smirijo, jel šnjotam ja u mojoj glavi, svi idu i piju, a niko ne plaća, p’onda valda ni ja neću morat.
U jedan ma, približi se mom astalu jedan crn momak, učinijo mi se poznat - ko da sam ga digod vidijo, priđem mu i zapitam ga:
- A jelte, molim vas, zašto je ova velika daća ode?
- Pa, „Zorka” slavi pedeset godina i svi su došli iz fabrike, da bar jedared zajedno bidnu na užni - kaže meni taj mladić i uvati se za pivo, koje mu je jedan kelner u prolazu pružijo.
Vratim se na moje misto da još malo posidim, p’onda ću kući, jel je već podne poodmaklo, znam da će i Kata skuvat užnu, pa nije red da žena čerez „Zorke” čeka na me.
Samo što sam šijo, eto jednog, zdravo je čovik bijo lipo obučen u crno odilo i upravo prid mene.
- Imate poziv? - lipo me zapita.
- Imam, kako ne bi imo - i oma se mašim da ću u džep, da mu pokažem onaj poziv što me je općina zvala da platim vododoprinos.
- Ne, nemojte mi pokazivat, ja samo pitam - i ode čovik kod drugog astala.
Niše on dobro ni okrenijo od mog astala, joj ljudi moji, kad su ondak počeli da redaju prid mene nika ila, da me kogod ubije ne bi mogo, nabrojit šta je svega tu bilo. Od svačega sam košto, al pojist nisam mogo tako je tusta svačeg bilo naslagano na pladnju. P’onda doneli bilog, pa crnog vina, možem vam kazat, da ni u najvećim svatovima nije lipče bilo. Al tu je počela i moja nevolja. Malo od žeđi za onim ilom, malo čerez reda, jel malo-malo pa kogod nazdravlja, baš dobro sam se „navuko”. Jedared, ostim ja da je meni već do guše došlo, a ljudi oko mene počeli da se ni jaje. Luka, - kažem ja samom sebi -tebi je zdravo dosta, idi ti kući, jel mož bit i veće nevolje.
Izađem napolje, dobro je što je sad tu bijo toran, pa sam znavo na koju se stranu triba okrenit. Gledam ja toran, a ono, toran se nija pa nija. U jedan ma mi se činilo da će vrv do zemlje dovatit, tako se savijo, p’onda se jopet vrati natrag, pa se primota na drugu stranu. Ja malo protarem oči i krenem. Al oćeš bisa. Neće noge naprid, već čas vamo čas onamo. Ao jak, šta će ovo bit sa mnom? Niki se malo i poplašim, jel znate, nisam ja naviko da živim o piću, a zdravo je davno bilo, prošle su te mlade godine, kad mi se događalo da „zakrmačim”, pa mi sad borme, baš nimalo nije bilo svedno. I kakogod, u toj pomućenoj glavi
se sitim, oteturam se do fijakera i kažem fijakerošu: „Tiraj, al friško mojoj kući!… mojoj Kati…”
Kad sam stigo kući, a Kata već na kapiji čeka. Učinilo mi se da je zdravo bila nakostrušena, al kad je vidila da dolazim na fijakeru, valda je pomislila da mi je štogod rđavo došlo i oma dotrči do fijakera čim je stavo.
- Kate moja, dedara ti tvoga, evo stigo ti je tvoj hireš kući. Ajde, daj mi stoc da sađem doli … kako me to dočekivaš - ja se s onakom glavom šalim š njom, a vamo jedva sam se spuštijo iz fijakera.
E, pa sad, bolje će bit da vam baš ne kažem šta je svega bilo. Kata se naprišivala i meni i „Zorki” svakaki riči. Sićam se nako ko kroz san, da je štogod divanila i o skupom đubretu, da s novcima što i’ dobiju od zemljoradnika i od države ne bi tribalo da tiraje terevenke u mijani, p’onda još napijaje i matore sekeše, ko što sam ja.
Nisam baš ciguran, al mislim da sam joj kazo, da ne bidne tako goropadna. Jel, eto ljudi slave pedeset godina od kad njim se fabrika rodila, p’onda, nisu samo oni ili i pili, bijo sam i ja tamo. A cigurno je tamo bilo još taki ko što sam ja, a makar i nije bilo, p’onda sam ja zastupo zemljoradnike, a za mene jednog nije velik trošak bijo. Šta je to njima, neće platit ni milijun za sve, a baš tusta je svita bilo.
No, prošlo ne spominjalo se, jel kad mi na um padne ovo slavlje, oma me niki mravi podiđu. Možem vam kazat, da smo od tog doba već dvared ja i Kata išli u varoš, pa zajedno. Jedared smo bili u pozorištu, gledali smo onog ča Bonu kako razgaljiva, a u nedilju smo išli u bijoskop. Gledajuć Katu kako se sa mnom vlada, sve mi s’ čini, da sam već sasvim okajo grije.
Idemo mi tako uveče onim glavnim Kerskim sokakom kući, kad projuri jedan mali motor, pa drugi, p’onda onaj veliki onibus, pa za njim mali i još dosta motora. Al nije to što su toliki motori prolazili, već što smo iz svakog motora istu pismu čuli. Pivaje ljudi tako niki plačno i žalosno, da sam moro Katu požurivat, nisam mogo da pod¬nesem tu tugu ovog svita. Štogod, kažem ja Kati, mora da i’ je velika nesrića stigla, kad tako tužno pivaje. Dugo mi je ta pisma zvonila u ušima, pa i danas ko da je čujem kako su je onda pivali:
Ej, šta ću nane stegla me je žalost jaka, „Vojvodina” je zdravo istukla „Spartaka”…
Zapitam ja nike mladiće, da l’ možda oni štogod znadu, zašto se ljudi tuku kad je mir i ko je taj, što se tako zdravo tuče.
- To su loptači „Spartakovi” izgubili utakmicu u Novom Sadu, a
ovi što su platili da ji gledaje, sad plaču za novcima - kažu meni ovi
momci i produže dalje.
Dobro, dobro, sad bar znamo, divanimo Kata i ja primičući se polagano našoj kući. Nikako nisam bijo izmiren šta su ti „Vojvodinaši” tako istukli ove naše, pa da svi ljudi moraje tolike suze prolivat zbog tog. Najposli, ko će ako se mi međusobno nećemo mlavit, kad već zajedno živimo u Vojvodini.
- Šta ti znaš, Luka, - kaže meni Kata - možda su oni iz „Vojvodine”
kake matore gloncije, a ovi naši mladi švigarci, p’onda je lako bilo da
bidnu beni. Tribalo bi i naši da nađu malo vrimešnije ljude, p’onda bi
mi vidili ko će bolje da se tuče, a ne vako istuć našu mladu i neiskusnu
dicu. Sram ji bilo!
Možda je Kata u pravu. Dobro bi bilo štogod uradit da ovi naši postanu jači. Jel, sad ljudi plaču i žale se, al borme, mož se lako dogodit da kroz koje vrime niko neće ni plakat, al neće ji ni gledat, pa makar i mrtvi bili od njeve tuče. Što no kažu, i triba da bidnu beni, kad se ne znadu sigrat bolje sotom loptom. Ha da.
(1954)

I.

Ne gledam na ružmarine,
Božure i nevene,
već ja gledam pod logošom
šalukatre zelene.

O kada bi naslutile,
Šta skrivaju za mene,
Širom bi se otvorile
Šalukatre zelene.

II.

Kraj pendžera zatvoreni
Do astala biloga
Sidi nana, slatka želja
Života mi ciloga.

Žalosna je nana mila,
Svog se sinka sitila,
Davno ga je poljubila
I nevenom kitila.

III.

Pod pendžerom maknite se,
Šalukatre zelene,
Kroz pendžere moja nana
Da pogleda na mene.

Da ne bude više tužna,
Nego da se raduje,
Kad me spazi nasrid staze
I kad glas mi začuje.

Mojoj srići nije bilo kraja kad sam doznala da se na Hrvackom Majuru ukidaju viši razredi i da ću šesti razred nastavit u varoši. Jedva sam čekala da dođe jesen. A lito se oteglo. To je, valjda najduže lito u mom životu. Danjom sam mislila na novu škulu, a noćom mi na san dolazila. Čula sam da je velika. “E, što će bit fino”, radovala sam se već unaprid, “imaću puno drugarica”.
Konačno je osvanio i taj, tako željno čekan dan. Obukla sam najlipče ruvo, malko navlažila kosu da bi što bolje uplela dvi dugačke pletenice. Bile zoknice navukla sam na stanici, da ji ne bi nusput uprašila.
Posli obavljenog upisa, nas tri drugarice smo se s razrednim starešinom uputile u razred. Na hodniku se čula vriska, cika i tutnjava. Ko da se škula ruši. I u meni je od velikog uzbuđenja srce jače udaralo. Dok nas razrednik upoznaje s razredom, začuđeno gledam svud naokolo, sve mi je novo i nepoznato. Opažam da njeva moderna odića odudara od mog skromnog ruva, da ne nose pletenice već kratko podšišanu kosu. Zastidim se i pogled spustim doli. Postaje mi vruće od silni pogleda koji me mire od glave do pete. Zato gledam da se što prija izmaknem i sidnem u pokazanu klupu na začelju. U prolazu čujem di kažu: “Stigle salašarke”. Pekle su me te riči većma neg živa vatra. Ono što sam osićala teško bi mogla opisat. Mišalo se razočarenje i uvriđenost, stid i kajanje. Sićam se kako sam od sveg srca poželila da jurnem kroz vrata i da se više nikad ne vratim. Vrlo je malo falilo da se to i dogodi. Kaka su ovo dica, mislila sam. Kad je nov đak došo u našu škulu mi smo se utrkivali da mu pomognemo i da se zbližimo. U meni ključa, borim se, minuti ko da su vičnost. Ko zna šta bi bilo da se tog trena u meni nije probudio inat. Zarekla sam se da ću istrajat, da moram uspit i ja sam u to virovala. Bilo mi je samo žao što je nestalo litošnjeg sna i što je iščekivanje splasnilo ko mijurići sapunice.
Za početak sam ocikla dugačke pletenice a sestra mi je malko priopravila odiću i potkratila suknjice.
Mi smo i na Hrvackom Majuru, u škuli, divanili književnim jezikom, al ako se potkrala koja bunjevačka rič, to niko nije ni primetio. Ode, ko da su vrebali da izustim koju, pa da prasnu u smi. Zato sam morala pazit na svaku rič. Uvik prvo izvršit jezičku proviru u sebi, pa tek onda kazat naglas. Matematika je bila pravi spas. Misto riči su govorili brojevi.
Posli smo se združili, al gorčinu koju sam ositila prvog dana, nisam nikad zaboravila.
Vraćajuć se kući, ne samo tog dana već i dugo, dugo vrimena posli tog, kad god bi voz usporio ulazeć u stanicu, moj pogled se zaustavljo na desnoj strani di se iza visoki jablanova šćućurila mala, puna ljubavi i topline, naša stara škula.
Zabadava je ona u varoši velika kad je ladna i nemila.

Imala sam valdar oko pet godina kad sam s Tetom išla po kućama u Keru prodavat mliko. Ona iđe naprid, s velikom kanom koja joj se nako puna lupa o suknje i po kadkad proliva nuz put, a ja za njom nosim moju crvenu kanicu na bile bobe. Nije u nju moglo stat moždar litra mlika, al novci od tog bili su moji. Kad obađemo sve kuće di smo prodavali svaraćali bi u Kersku poslugu di bi ja onda od moji novaca kupila Pez šećera el žvakaće sa slikom. Malo ko nas dvi nije znao u kraju.
Kad priđemo Beogracki put prva nam je kuća bila od nike stare žene, koju Teta nikad nije zvala po imenu, neg samo Makedonka. Ona nije kupovala puno mlika. Imali su pekaru, a kad njim je propala ostali su brez novaca ko crkveni mišovi. Dvi kuće nuz ulicu dalje na kraj avlije bila je mala kuća od Srpkinje. I nju je Teta samo tako zvala. Ode smo uvik ostavljali dvi litre. Jel je s njom živila i njezina ćer, koja je u nike velike škule išla. Kad bi s kimegod Teta divanila kazla bi da prodaje mliko kod nike Srpkinje i da je ona zdravo velika gospoja jel čak i gaće iskuva. A ja sam se uvik čudila kako to oni idu kuvani gaća, a mi ne, i ako je to tako zdravo dobro zašto mi to Teta ne skuva jedared.
Na kraju smo išli kod Zelićke. Kad bi Teta povukla zvonce na kapiji, nismo ni trepnili ona je već na vrati bila. Uvik kad bi nam otvorila, kazla bi: “A ja mislila da je poštaš!” Trevljalo se i da dođe poštaš prije nas, a ona bi u rukama držala kovertu bilu, dugačku i nako s nikim crveno - plavim šarama okolo i nikim čudnim markama. Onda nas odvede pod logoš, ako je lito, jel u precoblje, ako je zima da mirimo mliko.
Pa bi kazla Teti:”Pisala mi moja cura. Triba njim još po godine da skupe novaca za avijon i vraćaje se kući. Neće, kaže, više bit u tuđini doće kod nas živit. Smučila joj se Kanadska zima.”
Ponda izvadi maramicu i zdravo duva u nju, a suze opšte nije brisala, ko da se na nji navikla.
Uvik sam se pitala kako joj izgleda cura posli te smučene Kanacke zime. Al dok smo Teta i ja ode mliko nosile ona nikad nije skupila novce za kartu, nit je došla.
Zaboravila sam kako je ta žena izgledala , al nikad nisam zaboravila njezine oči kad je divanila o njezinoj curi šta živi daleko od nje. Taki pogled imala je i moja pokojna mater kad je konačno svatila da se ja u moju rodnu varoš nikad neću vratit, jel mi se smučila Subotička klima!
Pokadkad smo išli čak i u Mlaku, kod snaš Etelke šnajderke. Slabo je imala posla pa je točila rakiju iz fićoka. Zato joj je uvik bila puna kuća, a u avliji velika graja. Divanili su i da je livala vode u rakiju šta je prodavala, al je to kome tamo slabo smetalo. Mi bi njoj dali mlika a ona je onda misto da plati štogod sašila.
Tila mi Teta sašit kaku lipu aljinu, da imam kad iđem s njom u crkvu i varoš. Ponda mi snaš Etelka mi dala nike debele novine pune šareni slika od lipo obučeni žena da biram kaka će mi aljina bit. Kad njim je dosadilo me čekat, pita me šnajderka:
“Jesil dite štogod našla?”
A ja joj kažem:”Nema snaš Etelka take kaku ja oću.”
“Pa kaka je to?” - pita me ona.
“Vaka ko Tetina”- pokazivam ja na onaj njezin leveš i suknje.
Dok je Teta probala rakiju od te godine, nako malkoc samo s dnola fićoka, a i Etelka joj društvo pravila, razdivane se nji dvi na madžarskom. Pita ona Tetu jel i mene uče.
“Borme”, kaže Teta, zna lipo svašta kasti!
“Ajde dite, kaži štogod šta znaš na madžarskom. Nek Etelka vidi kako lipo divaniš!”
Stanem se mislit, šta bi najbolje pokazivalo kaliko dobro znam divanit. Pa se rešim da kažem ono šta je Teta uvik kazla kad udari mali prst na nogi di je imala ćuksem. Ako od tog prst prođe, to mora da je zdravo dobro, mislim se ja.
Nji dvi se zgledale, mal njim oni fićoki nisu doli ispali, ponda u men. A Teta nako splasnuto veli:” Ta di baš to od svega da izdivaniš?!”
Jedino se onda sićam da me ružila. Dok smo išle kući divanila mi kako nije lipo pcovat, i još kojšta. Al je polak nisam čula jel je poklopac od njezine kane bijo malkoc manji neg što triba, pa kad ne metne papira oko njeg zdravo je zvekećo.

Suzana Kujundžić-Ostojić

Poštovana gospodo iz redakcije «Subotičkih novina»,
Morao sam da Vam se javim povodom članka gospodina Laze Vojnić Hajduka, objavljenog u prošlom broju Vaših novina.
Kao prvo, moram da kažem dotičnom gospodinu da ove redove pišem u svoje ime, da nisam član nijedne političke partije. Jedino što jesam svim srcem i dušom, jedan običan građanin ove zemlje, Bunjevac, bez dodatka i izuzetka. Prema tome, za mene je domovina Srbija jedina, te ja nemam druge, rezervne.
Dotični gospodin, koji sebe smatra Hrvatom - Bunjevcom, prvo treba da nauči književni hrvatski jezik a ne da meša ikavicu, ekavicu i ijekavicu. Poštovani gospodine, kada ćete Vi i Vaši istomišljenici prekinuti prljavu kampanju protiv nas, koji sebe smatramo samo Bunjevcima. Moram da Vas upitam, da li ste slučajno pročitali knjigu subotičkog novinara i publiciste, dr Jose Šokčića, «Subotica pre i posle osobođenja» iz 1934. godine. Mnoge stvari bi Vam bile jasnije. Da li ste čuli za pok. Albu Kuntića koji se ceo svoj dugi životni vek borio za prava Bunjevaca.
Vi kažete da smo u doba Miloševića počeli dizati glavu. Mi smo oduvek bili Bunjevci. Negirali su nas u Kraljevini Jugoslaviji, a 1945. godine nova Brozova vlast nas je izbrisala gumicom. Sada, u novoj demokratskoj vlasti, kada nam je konačno omogućeno da budemo priznati kao Bunjevci, Vi to uporno negirate. Ako ste učili istoriju, ili kako vi kažete «povijest», onda treba da znate da su Bunjevci učestvovali na Velikoj skupštini ujedinjenja u Novom Sadu, 1918. godine.
Govorite o proterivanju 40.000 Hrvata iz Vojvodine u doba Miloševića, što nije ni približno tačno. Zašto prećutkujete progon 250.000 Srba iz Hrvatske u operaciji «Oluja» u kojoj je stradalo preko 2.500 civila.
Dragi gospodine Lazo, Bunjevci nikada nisu bili genocidni narod, pa prema tome, svako svrstavanje nas Bunjevaca u hrvatski korpus predstavlja uvredu i osudu istinskih i čestitih pripadnika bunjevačke grane.
S poštovanjem,

Marinko Vojnić Tunić

REAGOVANJE NA PISMO LAZE VOJNIĆ HAJDUKA OBJAVLJENOG U BROJU 30 OD 29. JULA

Subotičke novine

Virovali el ne al ja nikad nisam bijo u Somboru. Odrasto sam na đurđinskom salašu i Bajmak je bijo najzapadnije misto do koga sam ja svojom biciglom dolazio a i to ritko. Možda kadgod rad petrolina. Subatica je za nas bila pristonica u kojoj je stolovo bunjevački Bog. Da. Ako postoji bunjevački Bog on sigurno u Subatici sidi. Mi smo nju jednostavno zvali Varoš. Ko da ni jedna druga varoš na cilom svitu ne postoji. Čak sam ja i danas ciguran da ne postoji jel Varoš je Varoš.

Pa dobro, kad se malo bolje sitim, išli smo mi na škulske ekskurzije u daleke krajove i prolazili avtobusom kroz Sombor. Al nije to to. Nama salašarskoj dici je bilo rđavo čim vidimo avtobus pa nismo ništa ni vidili. Samo smo čekali da stignemo tamo di smo krenili.

Već odavno živim daleko od svog rodnog kraja, ne sićam se kad sam poslidnji put sio na biciglu a i na salaš više ne iđem jel on postoji samo u sićanju i pismama. A u Somboru nikad bio nisam. Jesapim već godinama sad ću onda ću i nikad.

I na kraju sam prilomio. Iđem u Sombor na Dužijancu pa šta bilo.

U Somboru velim nisam nikad bio al se Dužijance sićam iz vrimena dok sam bio mali. Ranom zorom smo poskakali pa pravac pavlovačka stanica. Vozom u Varoš na Dužijancu. U vozu je bio taki krkljanac da sam se ja pito kud će sav taj svit. Čitave rike ljudi uviru u vagone da sam se sekiro oćl stara parnjača sve to moć povuć.

Bila je to tad velika, kako sad kažu socrealistička parada. Puno je bilo učesnika a gledača taliko da samo što nisu gazili jedni priko drugi. Možda to i nije bilo tako veliko, možda se to meni samo činilo jel sam ja bijo mali.

Šta da vam pripovidam? Dužijanca u Somboru nije bila taka kaka je u mom sićanju ostala. Nije bilo socrealizma, samo go realizam. Druga su danas vrimena. Ne bi tijo nikog krivit jel, ne daj Bože uvridit, al je meni to oma dilovalo tako skromno da ne kažem jadno i bidno. No, najviše me je žacnila jedna majka isprid crkve. Pita ona mene šta je to. Ja joj objasnim da je Dužijanca. Ona kaže kako zna da je Dužijanca al ne zna čija je. Sad ja vidim da majki ništa nije jasno pa joj strpljivo kažem da je bunjevačka. I onda ona tu pogodi u sridu. Veli da zna da je bunjevačka, čija bi bila, nego koji Bunjevaca jel ji u Somboru ima dvi vrste. Osto sam brez riči.

Sva ta gorčina je bila samo ako se na brzinu pritrči pogledom po kočijašima, risarima, risarušama, … Tribalo je malo bolje pogledat ljude koji su došli s konjima. Ko je kakog imo al su došli. Pa bandaša i bandašicu, žene u starim narodnim odilima a o dici ne triba ni divaniti. Ja sam već vidio svu tu dicu ko bandaše i bandašice za koju godinu. Bilo je deranaca koji su dekali konje ko matori. Jedan je stao isprid konja i poljubio ga u čelo kad je ovaj sagnijo glavu. Mal mi nisu suze trgle iz očivi. Nema više vrsta Bunjevaca. Ovaj mali je bio pravi.

Daklem. Nisu to bili salašari Veljka Petrovića, ovo su bili ljudi svoji na svom, prave gazde, nadnaravni vladaoci zemlje po kojoj koracaju. Ponosni, čak oli i prkosni a tako dobri i blagi. I veseli. Ima u njima štogot nedokučivo. To ne mož objasnit. Biće kruva a biće i nji. Niko njim ništa ne mož. Samo se Boga boje a ni njega ne zdravo.

Dolaziću ja u Sombor ponovo. Ako ne prija a ono na godinu na Dužijancu. Dolaziću dok poslidnji Bunjevac ne donese svoj kruv s njive da ga posveti i pokaže svoje bisne konje koje mirno i staloženo drži na kajasima.

„Nek se znade da Bunjevac živi …“

VdB

Čestitam vam Mlado lito.

Nuz čestitku iđe i poklon. Ko što vidite naš sajt je sad drukčiji. El je lipči el nije teško je kazat. Kažite vi kako vam se dopada.

Dobili smo i “Bunjevački forum” na Internetu di ćemo moć divanit našim lipim jezikom, diskutovat, razgovorit se i dušu bunjevačku otvorit.

Stari sajt smo primistili na novu atresu:

“Stara bunjevačka prezentacija”

Ko što već znate za Božić smo dobili veliki poklon. Ah, to ni nije poklon. To smo mi zavridili i sami uradili.

Usvojeni su nacionalni simboli Bunjevaca. Imamo sad naš grb i naš barjak. Zato braćo Bunjevci čvrsto stisnite koplje i dignite barjak visoko. Nemojte ga više nikad ispuštati iz rukivi.